Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА „Завичајност друге генерације“ и српска дијаспора

„Завичајност друге генерације“ и српска дијаспора

284
0

Проф. др Драган Станар

Велике, масовне и значајне миграције становништва једна су од најважнијих и најприсутнијих тема у савременом европском политичком дискурсу. Чини се да је комбинација политичких, социјалних и идеолошких фактора условила релативну неспремност огромне већине европских земаља да се дефинитивно одреде према питању/проблему масовних миграција, нарочито када се ради о миграцијама не-европског становништва, махом са Блиском истока и севера Африке, које долази у Европу из потпуно другачијих културно-социјалних околности. Ове другачије околности узрокују и изразито различиту општу орјентацију миграната у односу на оно што чини савремену Европу, њену традицију и вредности, те је један од основних разлога централности теме миграција за европске народе управо питање (не)компатибилности култура, ако не и цивилизација. Међутим, сам феномен миграција, чак и масовних миграција, није ендемски за XXI век, нити представља неку парадигматску промену у историји људских друштава. Масовне миграције становништва у Европе дешавале су се много пута у историји, како због цивилизацијских, тако и због религијских, империјалних, економских и других узрока који су покретали огромне групе људи на селидбу у потпуно друге културе. Историја српског народа такође је у великој мери одређена масовним миграцијама Срба из њихових примарних држава на све оне просторе који су данас настањени српским народом. Када се ради о нешто мање масовним миграцијама које су се дешавале у XX веку, није претерано тврдити да су миграције становништва створиле релативно бројну српску дијаспору ван Балканског полуострва, тј. у држава и културама које немају директног додира са Републиком Србијом.  

Према доступним подацима, српску дијаспору данас чини чак пет милиона Срба, расејаних широм планете кроз процесе попут великих сеоба Срба, ратних и послератних миграција, економских миграција из Југославије, миграција после ратова приликом распада СФРЈ, итд. Данас у најзначајније земље српске дијаспоре убрајамо Сједињене Америчке Државе, Немачку, Аустрију, Канаду, Швајцарску, Аустралију, итд. И док се већина исељеника у пређашњим таласима миграција релативно добро асимиловала у нова друштва и културе, интересантно је критички се осврнути на феномен такозване „завичајности друге генерације“, када се ради о исељеницима који су били део миграција изазваних ратовима приликом распада СФРЈ. Појам „завичајности друге генерације“ означава феномен који је примећен од стране више значајних истраживача и мислилаца са краја XX века, међу којима је можда најинтригантније тумачење Семјуела Хантингтона. Из перспективе „сукоба цивилизација“ феномен завичајности друге генерација настаје када се деца миграната рађају у друштво у које су њихови родитељи мигрирали, и чија култура нема значајних додирних тачака са културом из које потичу њихови родитељи/мигранти. Ово отвара веома значајно питање креирања идентитета, са тим питањем повезане толеранције. Наиме, деца миграната формирају свој идентитет у веома специфичним условима – са једне стране, они су од самог рођења чланови друштва и културе са веома другачијим стандардима, праксама и вредностима од оних који важе у примарној култури њихових родитеља, тј. у нечему што јесте њихова национална идентитетска култура. Услед тих атрибута, често је њихова пуна интеграција у „нову“ (за њих заправо по рођењу „њихову“) културу отежана, а у зависности од компатибилности култура некада и потпуно онемогућена.

Такав феномен својеврсне „заглављености“ друге генерације миграната између две културе и два идентитета – оног у који су се родили и у којем одрастају, и оног из којег су дошли и који се активно „гради“ у процесу примарне социјализације од стране родитеља – доводи до кризе идентитета код младих људи који осећају да не припадају у потпуности нити једној, нити другој култури. За своје вршњаке они остају „странци“ иако су се родили у истој земљи и култури као и већина, док за своје „сународнике“ они више нису „прави“ сународници, будући да се формирани у потпуно другачијој култури. Када се ради о другој генерацији српске дијаспоре, овај феномен није безначајан за разматрање. Срби који су се родили у Немачкој или Аустралији као деца миграната исказују управо овај идентитетски проблем – они захваљујући својим именима и презименима, религији, обичајима итд. остају релативно неасимиловани у „сопствено“ друштво, док су захваљујући својим животним навикама и склоностима формираним у тим друштвима релативно некомпатибилни са оним што представља модерна српска култура и национални идентитет. Хантингтон, између осталих, примећује да се веома често у оваквим ситуацијама јавља појачана „завичајност“, тј. национална радикализација друге генерације дијаспоре као реакција на својеврсно одбијање и маргинализацију од стране културе у коју су та генерација родила. Оваква радикализација води акцентовању атрибута националног српског идентитета, у којем се тражи место коначног сврставања и „припадања“. Нажалост, сви ови комплексни процеси често воде у изразито погрешном смеру етничке радикализација, нетрпељивости, екстремизма и нетолеранције, не само према култури у којој живе, већ и према културама и идентитетима који се перципирају као „традиционално непријатељски“ српском идентитету.

Проблем, или боље рећи феномен, завичајности друге генерације у контексту српске дијаспоре није мудро посматрати искључиво као феномен који се тиче појединаца или друштава у којима ти појединци живе. Тај феномен значајан је и за њихову матицу, тј. за савремено српско друштво које у српској дијаспори мора видети нераздвојив сегмент сопственог етничког и идентитетског бића. Сам феномен завичајности потребно је у једну руку искористити за боље и тешње везивање Срба у расејању са матицом, надограђивање њихове свести о националном идентитету, али са друге истовремено и улагати напоре у својеврсну пацификацију друге генерације, односно у изградњу здравих темеља српског националног идентитета који подразумева развијену свест о толеранцији и незаснивању било каквог атрибута националног идентитета на мржњи према другим националним идентитетима. Привлачење припадника ове генерације српске дијаспоре, ма где се они налазили, назад у Србију, макар и у виду привремених боравака приликом којих би се они упознавали са матичном културом и матичним идентитетом, омогућио би не само боље и квалитетније везе матице са дијаспором, већ и одличну платформу за изградњу оптималних односа и са трећом генерацијом која већ долази. Очување српског идентитета и изградња толеранције не представља задатак који обухвата само простор Републике Србије, већ и целокупан етнички простор на којем живе Срби, али неизоставно и српску дијаспору у свим државама света. У перспективи, можда не би било згорег разматрати јачање свести о сопственом националном идентитету и као степеник ка бољој и успешнијој интеграцији припаднике друге генерације миграната у друштва у којима живе, будући да би се тиме потенцијално могла спречити, или макар ублажити, поменута идентитетска „заглављеност“ између култура и идентитета, која никоме не доноси корист.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here