Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Језик, писмо и идентитет у времену глобализације

Језик, писмо и идентитет у времену глобализације

445
0

Проф. др Миша Стојадиновић

Национални идентитет је почевши од XVIII и XIX века постао један од најзначајнијих социјалних оквира и један од најзначајнијих колективних идентитета чија се снага није изгубила све до данас.  Крај XX века је довео до тога да се улога националне државе почела мењати, при чему су почели јачати шири облици интеграција, који захтевају идентификацију са ширим друштвеним групама него што је то нација и довеле до формирања наднационалних облика идентификације као што су на пример европски идентитет или идентификација са човечанством.  Ентони Гиденс каже да је разбијањем традиционалног друштва дошло до губитка психолошке подршке и осећања сигурности што је довело  до тога да су се индивидуе у модерном свету осетиле усамљене и отуђене. Све је то довело до изнова настале потребе за проналаском сопственог идентитета, до потребе да човек пронађе Себе. У таквим условима национални идентитет се јавља као решење насталих проблема пружајући чврсто упориште у вртоглавим променама савремености. У том смислу сматрамо оправданим, уз опасност да нам се замери да одступамо од проблема којим се бавимо, посветити овде један значајан део објашњењу процеса глобализације, а у циљу разумевања његовог утицаја на идентитет, а пре свега национални идентитет у савременом друштву.

Посматрати идентитет ван социјално-културног окружења је незамисливо јер се идентитети формирају унутар социјално-културног миљеа подложног променама друштва Ђанбатиста Вико у свом чувеном делу La Scienza Nuova 1725. године посматра човека као део историје, оспоравајући тиме универзалистички приступ људској природи који је занемаривао различитости које са собом доносе различите историјске епохе, друштва и културе. Тиме на човеков идентитет почиње да се гледа као на творевину која се обликује у току читавог живота, а не нешто што се добија наслеђем. Људска бића унутар специфичног друштвено-културног миљеа изграђују свој систем језика, обичаја, права и власти. Људску природу, дакле, не треба сматрати као додељеном, њу човек сам открива у оквиру одређеног друштва, а зарад остваривања своје тежње за самоиспуњењем.

За идентитет се оправдано може рећи да представља прави извор смисла и искуства једног народа. О томе говори и Крег Калхун који каже да не познајемо народе без имена, нити језике или културе, код којих не постоји неки начин разликовања између себе и осталих. Радослав Гаћиновић справом истиче да човек са идентитетом представља значајан субјекат друштва, а да друштво са идентитетом представља стабилан темељ индивидуалне, социјеталне и националне безбедности. Идентитет је, дакле, нераскидиво повезан са друштвом. Он се увек формира у односу са другим. Ради се о феномену који је почетком XX века Чарлс Х. Кули  одредио као ,,учинак гледања’’ током кога појединац доживљава себе у искуству другог.  Ми своје Ја креирамо у интеракцију са другима што представља један реципрочан процес коме нема краја. Међутим, поставља се питање какву улогу идентитет врши у друштву. Бернд Симон [Bernd Simon] истиче да је идентитет нека врста медијатора између инпута и аутпута у друштву. Он се ствара у друштву, на њега утиче социјално-културно миље у коме се формира, али не треба заборавити и да он истовремено обликује друштво. Дакле, не ради се о једном једносмерном процесу, већ напротив, у питању је међусобно условљена интеракција између појединца и друштва унутар које се идентитет јавља као крајњи резултат.

Интересовање за проблем идентитета у доба убрзане модернизације и глобализације изгледа јаче него икада раније. Глобализација спада у ред комплексних друштвених процеса који захтевају један свестран приступ у разумевању. О томе колико је глобализацију тешко обухватити неком теоријом, а самим тим и разумети, говори и дефиниција глобализације коју је дао Ентони Гиденс одређујући је ,,као сложен, дијалектички однос локалних, регионалних и још већих система, који мењају архитектуру света на такав начин да заиста не знамо куда нас води тај преображај’’. Почетно одушевљење крилатицом ,,everything goes’’, због ослобађања идентитета од традиционалних стега, заменио је страх од аномије и стање у коме ,,nothing counts any more’’, што подрива саму суштину идентитета. Савремено друштво подразумева читаву лепезу глобалних светских друштава и глобалних друштвених система различитог нивоа технолошке, економске и социјалне развијености, али и квалитета живота. Оно се због тога, како  то Мирослав Печујлић истиче ,,налази разапето између, са једне стране, високог степена међусобне повезаности и међузависности која је настала као резултат поделе рада, развоја у сферама технологије, економије, комуникације, инфраструктуре и информатике, и са друге стране, хијерархијске структуре која дели друштва на доминантна и зависна.“

У таквом друштву настали су многобројни изазови у процесу формирања и очувања идентитета. Ален Турен сматра да појединац или група нису субјекти када одозго управљају практикованим понашањем, већ да је субјекат снажнији и свеснији себе када се брани од напада који прете његовој аутономији и капацитету да се прихвати као интегрисани субјекат или бар када се бори да то постане да би се препознао и био препознат као такав: ,,Онда када глобализација, с једне стране и неокуминитаризам, с друге, покушавају да преузму наше ставове и наше улоге, ми смо приморани да тражимо унутар нас самих наше јединство као субјекта, односно бића способних да постигну и покажу свест о самоутемељењу себе, а то је оно што разликује субјект од мене – чак себе, које се ствара преко интериоризације слика које други имају о мени.’’ Наравно треба напоменути да Турен субјекат види као супротност идентитету ,,која се губи у интимности, чак и када прелази те реалности или оне њега.’’ Он дефинише субјекат у његовом отпору према безличном свету потрошње, насиља и рата, при чему се он никада не идентификује са самим собом, остајући тако у поретку права и обавеза, поретку моралности, а не само искуства.

Пратећи развој идентитета кроз историју многи теоретичари указују да се проблем идентитета јавља тек са модерним друштвом. Никола Божиловић каже да у традиционалном друштву проблем идентитета не постоји због чињенице да је у сродничком систему социјални статус индивидуе био строго фиксиран при чему је место сваког појединца било стриктно одређено. Лаурен Лангман у том духу истиче да традиционално Gemeinschaf друштво, са јаким социјалним везама и стабилним погледом на свет, ствара својим члановима јасан, фиксни и недвосмислени извор идентитета. У модерном друштву долази до преокрета. Развој економије, поделе рада, урбанизације, индустријализације, глобализације доводе до слабљења друштвених веза и преиспитивања наметнутих идеологија и схватања. ,,Заштита’’ Gemeinschaf друштва је разбијена и индивидуе су стављене пред многобројне дилеме у погледу њиховог идентитета и одређивања где припадају, што уједно отвара и могућност за самореализацију.

Ипак треба напоменути да је проблем идентитета нешто што ,,мучи’’ човека током читаве његове историје и да свако време намеће своје сопствене изазове његовом формирању и очувању.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here