Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Нове нације и покушај стварања националног идентитета Ex Nihilo

Нове нације и покушај стварања националног идентитета Ex Nihilo

537
0
KONICA MINOLTA DIGITAL CAMERA

Проф. др Виолета Рашковић Таловић
Проф. др Миша Стојадиновић

Однос између процеса глобализације и националне државе је сложен и крајње притивуречан. Савремене државе су још увек далеко од тога да могу бити у потпуности независне и суверене у међународним односима. Ентони Гиденс, бавећи се националном државом, каже да она постоји тамо ,,где постоји политички апарат (…) који управља датом територијом, а чији је ауторитет потпомогнут помоћу правног система’’. 

Глобализација, са једне стране, доводи до стандардизације начина живота путем информационе технологије и масовних медија. Наведени чиниоци глобализације свакако могу бити злоупотребљени од стране великих сила, а под оправдањем ,,боље економске ефикасности“ или ,,демократског развоја“, која би као крајњи резултат имала присилно уједначавање и укидање свих видова различитости. Другу крајност глобализације, такође, може представљати и ширење културних, политичких и социјалних супротности и сарадње међу припадницима различитих народа.

Иако форсирана од стране најмоћнијих држава Запада, глобализација неизбежно рађа многобројне отпоре. Ти отпори превасходно се односе на покушај очувања националног идентитета, као и увећале могућности најмоћнијих сила да утичу на креирање политичких одлука у мање развијеним државама. Како истичу Хелд и МекГру „глобализација означава ширење, продубљивање опште, светске међуповезаности у свим аспектима тренутног друштвеног живота, од културолошког до криминалног, од финансијског до духовног“. Роналд Робертсон као основну последицу глобализације истиче „сужавање света, уз истовремено јачање свести о свету као целини“. Чувени немачки социолог и критичар глобализације Улрих Бек, као примарну последицу глобализације види отварање затворених друштава и држава, што се превасходно огледа у губитку националног суверенитета и постепеном преласку у једно ново, светско друштво. Као заговорник идеја и тековина европске социјалдемократије, највећег непријатеља даљег напретка у свим аспектима друштвеног живота, налази у неолибералној идеологији која се, с једне стране нуди, али и намеће огњем и мачем од стране западних сила, истовремено га упоређујући са његовим некадашњим непријатељем, марксизмом. У већини случајева, изразито код мање развијених земаља термин глобализација се схвата у конотацији американизације, и у широј конотацији, вестернизације. Тежња ових високо развијених, индустријализованих земаља је да учине што већи број држава пријемчивим за уплив свог капитала, то јест, да се њихова тржишта у потпуности отворе за продор капитала транснационалних корпорација. За разлику од некада затворених националних тржишта, која су била скоро у потпуности затворена, савремено, светско тржиште карактерише, непостојање светке владе и контролних механизама над токовима капитала, што за последицу има ширење глобалног дезорганизованог капитализма, услед непостојања хегемонијалне власти нити интернационалног режима, како на економском, тако и на политичком плану. Овај, глобални „политички дефицит“ покушава се надопунити уједначавањем и хомогенизацијом економско-политичког простора, наметањем универзалних вредности либерализма и институционалних решења земаља развијеног Запада.

Процес глобализације је у контексту развоја транснационалних форми довео у питање будућност националне државе. Самим тим се и суверенитет национале државе нашао на удару, нарочито имајући у виду чињеницу да суверенитет државне власти подразумева да држава не подлеже никаквој власти која је изнад ње. То доводи до настанка питања суверенитета националних држава у контексту међународних интеграција. Истовремено долази до стварања вештачких нација ни из чега које доводе до огромних дестабилности у регионима широм света.

Вукашин Павловић, у том смислу, указује да крај XX и почетак XXI века карактерише велики повратак државе као кључне теме на теоријску агенду политичких наука. Повратак  државе као кључног актера се поклопио са следећим појавама: ,,најпре успон етно–национализма који је пратио формирање нових држава на тлу Европе, а посебно на територији бивше Југославије и Совјетског Савеза и трагање за постнационалним констелацијама савремених држава; затим интензивни процеси регионализације и регионалног транснационалног повезивања, на једној, и наднационалних интеграција, на другој страни, отворили су на нов начин за многа класична питања националне државе; најзад, снажни талас глобализације и космополитизма, као да су омогућили наступање постмодернога доба пост-државе, и отворили питање да ли је доба државе и државне суверености на измаку.” Суверена национална држава какву знамо од Вестфалског мира (1684) па до скоро, бива замењена идејим ограниченог суверенитета. Модерна национална држава подразумева апсолутну независност државне власти у креирању унутрашње и спољашње политике. Национална држава се током свог постојања мењала и прилагођавала у корак са њеним функцијама. Опште је прихваћено да државу одликује: постојање територије око које постоје јасно одређене границе, становништво које живи на тој територији, као и суверена власт у класичном веберовском схватању. Појам суверенитета датира још од Аристотела, да би у каснијем периоду био филозофски разрађиван од стране Бодена и Хобса. Све до америчке и француске револуције идеја суверенитета почивала је искључиво на моћи владара, да би након тога са првобитним увођењем демократских идеала и тековина суверенитет био пренет на народ у виду представничке владавине.

У свом класичном схватању суверенитет подразумева независност државе у међународним односима која произилази из унутрашњег суверенитета те државе. Ово класично схватање суверенитета у конотацији савременог друштва је у потпуности доведено у пиатање. Оно је према мишљењу великог броја теоретичара, као што је на пример Томаса Погеа данас постало неадекватно, нарочито имајући у виду чињеницу да већина држава склапа различите облике међународних уговора и разгранава бројне облике  међународне сарадње: ,,Многе државе, па и наша држава, у многим битним аспектима својих правних система, међународном праву дају првенство у односу на унутрашње законодавство и тиме умањују свој суверенитет схваћен у класичном смислу (…) Такође, чланство у међународној војној организацији као што је НАТО поткопава суверенитет схваћен као монопол на употребу силе изван граница државе, а поједини чланови повеље УН и других међународних аката у погледу заштите људских права могу се тумачити тако да дозвољавају мешање других држава у унутрашње послове суверене државе без њене сагласности уколико се у њој драстично и у великом обиму крше људска права па на тај начин доводе у питање и монопол на употребу силе унутар саме суверене државе.“ То доводи до тога да се сувереност не може схватити у  свом апсолутном смислу независно од међународног контекста.

У савременој ери глобализације, када тржишни токови умногоме прелазе границе држава без постојања адекватних контролних механизама на глобалном плану суверенитет држава бива нарушен наведеним неспутаним и доминирајућим тржишним силама. При том, идеја глобализма, усмереног и диригованог пројекта, форсираног од стране најмоћнијих групација уздрмала је суверенитет готово свих националних држава. У том контексту, концепт весфалијанске државе који је функционисао три и по века је замењен новом улогом државе у процесу глобализације. Тенденције овог облика глобализације карактерише велики светски талас промена, међу којима  би овде могли навести само неке од најзначајнијих. Превасходно, може се истаћи настајање отвореног и континуираног светског простора, где се прерасподела моћи и утицаја одвија у корист транснационалних и наднационалних актера (смањивање света или свет као једно место). Паралелно, глобализација се развија и као откривање и сучељавање светова, праћено појавама напетости између центра и периферије, уз истовремено обухватање локалног глобалним. Тако, глобализацију прате и увећани ризици (технолошки, еколошки, безбедносни и социјални), бројним и разноврсним противречностима уз увећану неизвесност у свим областима друштвених живота. 

Такве околности приморавају наведене земље да се све више отварају и имплементирају оне стандарде који им се намећу од ових институција, а које су у потпуности контролисане од њихових главних поверилаца, САД и других развијених земаља Запада. Дакле, актуелно одличје глобализације је постојање више светских центара моћи, али и надаље преовлађујући утицај Запада на светску периферију и полупериферију. То директно води имитативним и зависним облицима транзиције у земљама у развоју, што неретко условљава имплементацију стандарда који не одговарају друштвеном и политичком обрасцу у наведеним политичким системима. Тако, класични, веберовски концепт државе бива замењен новим облицима управљања на глобаном плану.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here