Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Изазови економске трансформације и транзиције за традиционалну српску културу

Изазови економске трансформације и транзиције за традиционалну српску културу

227
0

Проф. др Миша Стојадиновић

Проучавање транзиције представља један од веома актуелних проблема проучавања који се налазили у центру проучавања великог броја теоретичара различитих научних области на крају XX почетком XXI века. Ово, међутим, није довело до потпуног разумевања овог проблема. Увођење слободног тржишта као универзалног решења које ће донети благодети и решити све проблеме, при чему се основе процеса транзиције базирају на неолибералним принципима, одједном показују огромну слабост. Овакав модел транзиције је у Републици Србији довео до настанка великог броја проблема. Да би се радикалне политичке и економске промене друштва у транзицији ублажиле потребно је пронаћи адекватан економски и институционални модел друштвеног развоја. Имајући у виду да је Србија слаба и недовршена држава у којој је процес транзиције суштински започео тек након 2000. године, пронаћи адекватан модел друштвено-економског развоја није нимало лако.

У идеално теоријском смислу транзиција би требало да доведе до следећих промена. Код економске трансформације, прва ствар коју је неопходно урадити је обезбедити да приватна својина постане универзални принцип економског живота. То, међутим, не подразумева да се све мора по сваку цену и на било који начин приватизовати. Приватизација се мора извести плански и на начин који ће омогућити брз опоравак привреде (што није био случај у нашој земљи где се приватизација спроводила и још увек спроводи стихијски, без неких механизама контроле). Затим, потребно је ослободити се централног планирања од стране државе и створити слободно тржиште. Држава ће и даље имати значајну улогу, али пре свега у стварању амбијента у коме независно тржиште може неометано да функционише. Што се тиче политичке сфере друштва потребно је извршити децентрализацију власти и омогућити развој цивилног друштва у коме ће постојати слобода говора, мишљења, политичког деловања. Потребно је радити на развоју критичне јавности и сузбијању било каквих цензура и репресија. У културној сфери друштва потребно је радити на развоју индивидуалне личности која ће се ослободити ауторитарних стега. Затим, потребно је радити на развоју науке и отварању друштва ка свету (аутархичност је сигуран пут ка заостајању друштва и спречавању било каквих позитивних реформи). У пракси је, међутим, неолиберални модел транзиције у већини случаја довела до управо супротних последице које су у највећем делу биле поражавајуће по читаво друштво.

У Србији је процес транзиције постао блокиран и одложен, промене и прогрес који је најављиван након 2000. године је замењен скептицизмом и многобројним економским и институционалним проблемима. Процес транзиције није донео никакво побољшање. Напротив, број сиромашних и незапослених је бивао све већи. Лоше спровођена приватизација је довела до смањења економског развоја, раста незапослености, ниских зарада, као и јачања социјалне несигурности.

Транзиција подразумева друштвену трансформацију коју прате дубоке и корените промене читавог друштвеног система. Она је веома често праћена падом бруто домаћег производа, повећањем незапослености, инфлацијом, растом социјалних неједнакости… Такође, транзиција се манифестује у свим друштвеним сферама: економској, политичкој, културној… Потребно је извршити бројне структуралне реформе које су неопходне за успешан излазак из транзиције, као и за стварање економске стабилности. Економски раст је немогућ уколико не постоји економска стабилност.

Једна од специфичности приватизације на југословенским просторима је и у томе што је овде доминирала друштвена својина. Један од најчешћих разлога неуспеха приватизације који се наводи јесте лоше конципиран Закон о приватизацији. Нови Закон о приватизацији је усвојен 2001. године. Према том закону основна начела приватизације су: стварање услова за развој привреде и социјалну стабилност, обезбеђење јавности, флексибилности и формирање продајне цене према тржишним условима. Ђорђе Попов истиче да креатори овога Закона нису узели у обзир последице које овако изабран модел приватизације са собом носи иако су им оне, имајући у виду искуства других земаља, али и у то време већ постојеће литературе, морале бити познате. ,,У тренутку доношења Закона о приватизацији израчунато је да је потребно приватизовати око 7000 малих и око 200 великих предузећа.“  То доводи до проблема огромне понуде предузећа које је потребно приватизовати, са једне стране, и мале потражње, са друге стране. Крајњи резултат овакве ситуације је да је цена по којој се она продају веома ниска. У периоду од 2002. до 2011. године је скоро цела друштвена привреда у Републици Србији продата за само 2.6 милијарди долара.

Овакво неолиберално окружење је отворило врата за културни развој у коме се форсирају тржишни принципи, при чему профит постаје основно мерило развоја. Овај преовладавајући модел друштвеног, економског и политичког развоја је довео до деградације културне сфере форсирајући економску политику, а уништавајући културну политику дајући јој секундарно место. То је уједно и разлог због чега Дејвид Харви указује на  културно отуђење грађана унутар  неолибералног система друштвеног развоја.: ,,Они који су темељно инкорпорисани у неумољиву логику тржишта и његову тражњу схватају да је остало мало времена или простора у којима се могу истраживати еманципациони потенцијали изван онога што се размењује на тржишту као креативна авантура, слободно време и спектакл. Грађани су приморани да живе као привесци тржишта и акумулације капитала уместо као изражајна бића, док се простор слободе повлачи пред грозном логиком и празним интензитетом тржишних перипетија. Управо у том контексту можемо боље разумети појаву разних опозиционих култура које и  са тржишним системом и без њега отворено или скривено, одбацују тржишну етику и праксе које намеће неолиберализација.“ Неолиберализам директно проузрокује атомизацију друштва доводећи појединце у једно аномично стање унутар кога долази до превредновања свих вредности, које доводи до устаљивања културног обрасца унутар кога неморално и лоше постаје морално и добро. Управо због тога Љубинко Милосављевић истиче да се у транзиционој културној дифузији обим појма културе све више своди на индустријску, подложну стандардизацији по цену лишавања основних  слобода и неговања различитости. То је један од значајних аспекта транзиције који као главну последицу имају гушење културе и монополизацију науке у име неолиберализма.

Оцена процеса транзиције и приватизације у Србији од стране Зорана Видојевића  можда најбоље говори о генералном стању у Србији: ,,Режим који је настао Након октобра 2000. године, у суштини је владавина Вишепартијске олигархије, помешане са нестабилном процедуралном демократијом, распрострањеном корупцијом и расподелом власти, приватизоване унутар политичко-економске елите, на неколико центара. Скупа с приватизацијом у корист номенклатурне буржоазије и назатком већине области друштвеног живота, тај режим је у основи система примитивног капитализма, који није у стању да  земљу извуче из све дубље, свеобухватне кризе.“

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here