Проф. др Миша Стојадиновић
Исидора Секулић, чувена српска књижевница, романописац, полиглота, ликовни критичар и академик, је за Балкан писала да представља један засебан свет: ,,Државе и народи на њему, као у један брод укрцан, морају имати један општи политички проблем и политички идеал, ма колико иначе разноврсни били. Балкан долази у обзир пре свих држава на Балкану, када год је моменат тежак и опасан, свеједно да ли опасан политички или културно. Хоће ли Балкан једаред отворити очи успаване и видети свој огромни културни капацитет, ако замахне као целина?“ Међутим, оно што се дешава као највећи проблем остваривања дијалога и сарадње на Балкану је то што су управо разлике између држава те које се углавном стављају у први план, док су сличности у потпуности занемарене. То је главни разлог због кога конфликт на Балкану преставља константу током читаве његове историје. Капацитет Балканских држава је заиста запањујући, али упркос томе он је неретко злоупотребљен у контексту интереса великих сила. У дугој историји конфликата на овим просторима је било исувише бесмислених ратова и превише живота је изгубљено. Сама комплексност природе Балкана се може видети чак и у проблему одређивања његових граница
Ситуација се значајно усложњава са чињеницом да одговор на питање које су границе Балкана зависи пре свега од приступа који изаберемо. У том смислу можемо разликовати Балканско полуострво, као термин који припада физичкој географији, од термина Балкан који припада политичкој географији. Ову дистинкцију у великом броју својих дела детаљно истражује Миломир Степић: ,,Балканско полуострво је првенствено физичко-географски појам, а граница на Сави и Дунаву представља више историјско-цивилизацијски реликат – један од многих у Европи. Површина Балканског полуострва је 520.000 км2 и мања је од простора који подразумева појам Балкан. Балкан се разликује од Балканског полуострва у територијално-делимитационом и квалитативно-структуралном смислу. Северна граница Балкана поклапа се са северном границом Румуније и некадашње „друге“ Југославије. У његовом саставу су Грчка, Албанија, Бугарска, Румунија, европски део Турске (23.764 км2 од укупно 779.452 км2 површине Турске) и државе настале разби-распадом СФРЈ – Србија, Црна Гора, Македонија, Босна и Херцеговина, Хрватска и Словенија. Сходно томе, Балкан је политичко-географски појам, који подразумева територију површине 788.770 км2.“
Настанак новог термина Западни Балкан додатно компликује ствари. Овај термин је скован од стране међународне заједнице како би дефинисале специфичан регион који обухвата бивше државе бивше Југославије, без Словеније, са Албанијом како би се указала тенденција на даљи ток евроатлантског ширења. Термин је требало да разликује државе чланице ЕУ од оних које то још увек нису. Иако се углавном намеће идеја да је овај термин пре свега економска или политичка категорија , његова суштина је пре свега геополитичка и геостратешка. Сматра се да површина Западног Балкана обухвата око 264.000 квадратних километара, али је чак и ова чињеница проблематична и променљива. Република Хрватска је од почетка била велики противник тога да се сврстава делом овог региона. Такав спољно-политички став је постао још снажнији после завршетка хрватске интеграције у ЕУ, који је означио да се службено она не може више сматрати делом ове проблематичне конструкције. Овај исход изазива додатна питања. Једно од њих је свакако и да ли ће се државе које се интегришу у ЕУ и даље сматрати делом Западног Балкана? Одговор на сва ова питања је релевантан за разумевање геополитичког позиционирања балканских земаља у међународним односима.
Сама позиција Балкана проузроковала је да је током читаве своје историје привлачио пажњу свих великих сила. Балкан лежи на раскршћу Европе, Азије и Африке. У том контексту овај регион је значајно место повезивања многих цивилизација. И можда чувена Цвијићева констатација о томе да смо саградили пут на сред друма, иако веома поједностављена, на најбољи начин осликава изазове са којима се балканске државе суочавају током читаве своје историје, али уједно и геополитичке и геостратешке аспирације великих сила према овом региону.
Када се ради о геополитичком изазову Република Србија на Балкану она се налази растрзана између два потпуно супротстављена геополитичка концепта: евроатлантског и евроазијског. Република Србија се налази на размеђу Југоисточне и Централне Европе. Граничи се са Бугарском, Хрватском, Босном и Херцеговином, Мађарском, Црном Гором, Северном Македонијом, Румунијом и Албанијом. Централна позиција на Балкану је проузроковала и турбулентну историју испуњену претензијама великих сила на овим просторима испуњене сталним дезинтегративним процесима. Чак и ако би се фокусирали само на период почетка ХХI века може се видети једно константно прекрајање граница које се можда најбоље може описати сликовити термином разбираспад Милоша Кнежевића , који је њиме описивао распад Југославије. Дезинтеграција се наставља и у новом миленијуму. Савезна Република Југославија је 2003. године престала да постоји и нова држава Србија и Црна Гора је рођена. Ова творевина је такође била кратког даха јер је само три године касније она престала да постоји јер је Црна Гора формално прогласила независност 03. јуна 2006. године. Тиме се, међутим, дезинтетративни процес на овим просторима не завршава јер јужна провинција Косово и Метохија 17. фебруара 2008. године само-проглашава независност и ново место замрзнутог конфликта је отворено. Ова најновија пандорина кутија која је створена на нашим просторима је довела до далекосежних последица на које ни њени творци на челу са САД нису рачунали. Двоструки аршини међународног права на нашим просторима довели су до тога да је оно постало средство демонстрације моћи. То се може видети и на основу преговора који се одвијају на релацији Београд-Приштина, где се друга страна максимално фаворизује и, када тзв. ,,Република Косово“ направи нешто што је у супротности са договореним (увођење санкција на производе из Србије и Босне и Херцеговине, упад РОСУ на север Косова, стварање генерално неподношљивих услова за живот Срба на северу Косова…), ништа друго од благе осуде не бива урађено како би се опасна ситуација, како тако, вратила на неки нормалан колосек.
Истовремено се као један од највећих изазова који Република Србија треба да превазиђе на путу остваривања регионалне сарадње намече недостатак традиције мултилатералне сарадње на Балкану уз превелик број дугогодишњих нерешених несугласица и конфликата. Чињеница да овај регион карактеришу мултинационалност, мултиконфесионалност и мултикултуралност додатно компликује ствари по питању превазилажења разлика у циљу успостављања међусобне сарадње. У овом контексту треба истаћи да култура мира на Балкану никада није успела да се успостави. Међусобне разлике су неретко биле злоупотребљаване као извор многобројних друштвених, политичких и међудржавних сукоба у различитим историјским периодима, што је додатно узроковало слабљење капацитета регионалне сарадње на Балкану. Инсистирање на култури дијалога и толеранције, уз коришћење свих средстава тзв. Најеве меке моћи и Половог меког балансирања, а нарочито јавне дипломатије, треба бити једини пут Републике Србије. Ово је нарочито важно јер док се потреба за дијалогом и толеранцијом међу балканским земљама повећавала, пракса је показала да се њихова примена све више смањивала. Балкански национализми су пружили плодно тле за креирање услова за експлозивни распад Југославије. Последица оваквог стања је да на овим просторима исувише дуго није успостављен Галтунгов концепт позитивног мира. Према речима Љубише Митровића ,,Култура мира, заједно са социјалдемократском стратегијом одрживог и хуманог развоја, може допринети глобализацији разумевања и солидарности међу народима. Она би могла да врати веру балканских народа у себе, у своје суседе и у демократску будућност Балкана. Такође, би се потврдили принципи једнакости свих грађана и народа, поштовање дијалога различитих култура и партнерство цивилизација, а све то је заједнички стратешки интерес свих балканских народа…“ Непостојање оваквог концепта културе мира представља главну препреку успостављању дијалога на Балкану. Једини начин да Република Србија истраје на овом путу јесте константно јачање демократских и националних капацитета својих политичких институција.
