Проф. др Виолета Рашковић Таловић
Европска унија је доста тога урадила на пољу побољшања положаја жена и видљивог остваривања родне равноправности. Механизми који су погодовали овим тенденцијама су слојевити а обавезе које ЕУ намеће свим државама које претендују да буду чланице бројне. Чињеница је да су многе земље учиниле значајан допринос на путу остваривања родне равноправности и кренуле у поступке усклађивања прописа са препорукама ЕУ приликом поступка њиховог придруживања. Уколико се, међутим, погледа индекс родне равноправности на нивоу ЕУ може се видети да његова просечна вредност, иако висока, ипак није на задовољавајућем нивоу. Напротив, постоје места за велики напредак на овом пољу. Индекс родне равноправности створен од стране Европског института за родну равноправност служи као мерни инструмент вредновања родне равноправности на нивоу ЕУ. Вредност овог индекса се креће у интервалу од 1 – што представља потпуно неравноправност – до 100 – што представља потпуну равноправност. Том приликом се посматра шест области као што су знање, новац, рад, време, здравље и моћ, али и допунски – насиље и унакрсна неједнакост.
Уколико погледамо вредност овог индекса може се видети да је његова просечна вредност на нивоу ЕУ 66.2 што је, иако доста добро, још увек далеко од жељене коначне вредности. У периоду од 2005. до 2015. године је доста тога урађено и у Србији. Један од видљивијих показатеља је све већи број жена на местима кључним за доношење одлука у друштву. Индекс родне равноправности за Србију је 40,6 што открива да су родне неравноправности истакнуте и указује на то да Србија заостаје за просеком ЕУ – 28 у укупној родној равноправности. У Уставу наше земље стоји у члану 15. да држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности. Члан 60. гарантује женама, омладини и инвалидима посебну заштиту на раду и посебне услове рада, у складу са Законом. У Члану 21. се наводи да су пред Уставом и Законом сви једнаки. Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације. Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Не сматрају се дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима.
У Србији је тренутно на снази Закон о родној равноправности. На основу анализе позитивног искустава земаља чланица ЕУ главни закључак је да је у друштву, пре свега, потребно увести законе који ће сасећи било који вид дискриминације, при чему је свеједно да ли ће за то постојати посебан закон који ће регулисати поједине сфере, као што је, примера ради, родна равноправност, или ће се радити о једном генералном закону. Главна препрека је да се претеривањима у овом Закону не води рачуна о његовој могућој имплементацији у пракси, што може да значи да ће наићи на велики број потешкоћа. По питању положаја жена на пољу образовања у Србији треба истаћи да резултати нису толико у заостатку у односу на земље ЕУ, али разлог је и тај што је и у земљама ЕУ потребно још доста тога радити управо на овом пољу. Марија Бабовић је у извештају под називом Индекс родне равноправности у Републици Србији указала на следеће: „Јаз у стопама учешћа у терцијарном образовању расте у корист жена; Подела полова у области образовања остаје висока, са много већом концентрацијом жена студената у областима друштвених наука и уметности; Учешће у доживотном учењу је веома ниско у обе категорије, и код жена и код мушкараца. Када се ради о положају жена на селу то је нешто о чему треба повести посебну пажњу, нарочито уколико се узме у обзир да је становништво на селу доста погођеније сиромаштвом него у градовима.“
Истраживање Жене на селу као помажући чланови пољопривредних домаћинстава: положај, улоге и социјална права из 2008. године је на најбољи начин демонстрирало положај жена у српској породици и показало следеће: ,,Родне имовинске неједнакости у испитиваним домаћинствима су веома изражене – жене у статусу помажућих чланова домаћинства најчешће нису власнице кућа у којима живе, не поседују земљу, а ни средства за производњу…; Пољопривредна газдинства се најчешће не региструју на жене (…) Само у 19% случајева регистровани носилац пољопривредног газдинства је жена, углавном у домаћинствима у којима су мушки чланови запослени изван пољопривреде; Жене су интензивно укључене у пољопривредну производњу на газдинствима; Жене најчешће не одлучују о пољопривредној производњи. Упркос интензивној укључености у пољопривредну производњу на газдинству, која их пре сврстава у пуноправног него помажућег члана домаћинства, ове жене су у већини случајева искључене из одлучивања о производњи…; Положај помажућег члана домаћинства најчешће није избор, већ задатост или нужда. Са становишта међугенерацијске покретљивости, у великом броју случајева оне остају на истом положају као и родитељи…; Изразита већина жена не показује интерес да се запосли изван газдинства. Чак 3/4 жена из узорка не тражи посао, иако је мањи број њих формално пријављен на евиденцију Националне службе за запошљавање; Жене не показују значајну спремност да се упусте у предузетништво, али су већински заинтересоване за удруживање у задруге…; Значајан број жена нема здравствено осигурање…; Изузетно велики број жена не уплаћује пензијско-инвалидско осигурање. Међу женама из узорка, 13% већ прима пензију и то углавном породичну. Посебно забрињава чињеница да међу преосталим женама чак 93% не уплаћује ово осигурање…; Међу испитиваним облицима социјалне заштите, регистровано је да домаћинства из узорка примају само дечји додатак…; Жене имају ограничен приступ финансијским ресурсима домаћинства…; Кућни рад, брига о домаћинству, деци и старима готово у потпуности су препуштени женама. Подела кућног рада одвија се по изразитом патријархалном моделу у коме жене готово у потпуности обављају све послове везане за одржавање домаћинства и породице…; Животни стилови жена су претежно традиционалистички, а вредносне оријентације патријархалне. Слободно време жене углавном проводе пасивно, у гледању ТВ програма, дружењима и одмору…“ Иако је доста тога предузето на пољу родне равноправности по питању положаја жена у Србији, жене у селима налазе се у много неравноправнијем положају него жене у граду што отвара могућности али и потребе да се ефикаснијом акцијом свих релевантних институција њихов положај у значајној мери унапреди.
