Ивана Пејчић
Недавне тензије на административној линији између Србије и Косова и Метохије, у медијима објашњене су припремом за локалне изборе у тој српској покрајини. То је постало уобичајно на Балкану уочи одређених избора. Посебни ниво тензије је када се у исто време одржавају избори у на пример Србији и Хрватској. Оштра реторика и узајамне оптужбе у том случају показује да је реч о супротстављању два етнонационализма. На такав начин се додатно подгрејава непријатељска атмосфера и креира нова реалност у којој се мултиплицира минорна разлика између „завађених“ страна.
Проблеми везани за етнонационализам и њихове сукоб на Балкану, као и тензије које прате овај процес, преливају се по систему спојених посуда на цео регион што чини атмосферу уочи избора изузетно запаљивом. У тим случајевима посебно страдају мањински народи, због таргетирања као непријатељских. Неразумевање и инсистирање на разликама, које постају фокус у том сукобу, између сличних народа а самим тим и темељ тог непријатељстава назива се „нарцизам малих разлика (С. Фројд). Када се говори о случајевима етно-националистичких сукоба, уочљиво је да је најдубља мржња међу народима где има најмање разлике. То јесте његова највећа контрадикторност те појаве. Сигмунд Фројд је говорио да: „Управо минорне разлике код иначе сличних народа чине основу за њихова међусобна непријатељска осећања.“
Тај услов испуњавају управо народи на Балкану, који су по језику и физичком изгледу доста слични. Такође, и ратови деведесетих година прошлог века показали су и како те мале разлике „добар основ“ за експлозивну мржње и ратове. У овом случају религија и националне разлике су те које су поспешиле мржњу и у фокус тога ставиле и најситнију разлику међу народима на простору бивше Југославије. Ово није специфичност само овог региона, јер сличних ситуацијама имамо свуда широм света. Довољно је подсетити се вишедеценијских сукоба у Северној Ирској. „Тачка“ раздора била је религија. А последице раздвојености се могу видети и данас када је Северна Ирска и даље подељени по линијама и то више од две деценије пошто су мировним споразумом углавном окончани сукоби. Сами сукоби су трајали мало дуже од времена од њиховог окончања али тензије и разлике су ипак остале.
Један од најгорих злочина после Другог светског рата десио је у Руаниди. „Разлика“ између Хута и Тутса је наводно била висина и како се чешљају. Последице су биле страшне, јер је 1994. године за 100 дана, колико је дуго трајао геноцид, убијено је, према проценама, од 800.000 до милион људи. Тада је убијено око десетине становништва те земље, и то због мржње креиране на минорним разликама. Како би се то спречило у будућности, данас је ту у тој земљи и даље забрањено да се разговара о етничкој припадности. Али, то не значи да само једна искра мржње заснована на различитим етничким припадностима тај рејон не бих опет запалила сличним пламеном. То исто важи и за Балкан. Посебан проблем је оснивање нових држава на територији бивше Југославије који су пре свега за дневнополитичке потребе имали „захтев“ да поново напишу или редефинишу своју прошлост. Ту су посебну улогу имали медији, као и различита удружења грађана и квазиисторичари. Ту је „нарцизам малих разлика“ достигао невероватне размере. Један од примера покушаја ревизије и покушај да се да „ново рухо“ усташком поздраву „за дом спремни“ и инсистирање да то није усташки поздрав и да се односи на рат у Хрватској 90-их година. Осим тога, Сребреница, Вуковар, Олуја…су свакако незаобилазни датуми када се различите ревизије и тензије подижу у региону и када разлике „постају“ толико велике да делују непремостиво. И ратове током деведесетих година пратиле су сличне теорије и измишљени делови историје…Довољно је сетити се теорија о томе ко је најстарији народ на Балкану па схватити где може да одведе редефинисање сопствених митова и поновно писање историје.
Најважнији корак у борби против таквог врста наратива је образовање, које треба да заснива на разликовању историјских чињеница од митова. А, затварање очију и компромиси доприносе бујању таквих накарадних тумачења историје, стварање паралитературе и митова. Тај процес је започео након смрти Јосипа Броза Тита, епилог се видео 90-их година прошлог века кроз ратна разарања, затим долази до благог стишавања, које је било краткох даха.
На другом спектру од „нарцизма малих разлика“ налази се толеранција. На Балкану и уочи ратова, током рата али у постконфликтном периоду нарцизам малих разлика покушава да „потисне“ и замени толеранција. Нажалост, често је на Балкану прихваћено схватање да је бити толерантан знак слабости. Такође, код нас се толеранција дефинише као неко морање, нешто што није природно и да се човек мора ограничавати како би био толерантан. Упркос томе, чињеница је да је толеранција прихватање нечије различитости, наша форма изражавања и начин да суштински будемо људи. Толеранција је заснована на знању, отворености, комуникацији и слободи мишљења, савести и уверења. Интересантно је да бројне различитости које постоје, на пример, деца не примећују. Између осталог, деца не праве разлику између људи различите боје, по националности или полу. Деца током одрастања уче да дају смисао и значење тим различитостима, односно уче да постоје различити. У том смислу је битно пружити модел, како кроз породицу тако и образовни систем, да се прихвати различитост, односно да наставе да прихватају различитост. Само кроз буђење свести код људи да толеранција води ка култури мира и стварању друштва може довести до тога да се изгради толерантније друштво. Едукација и образовање су јако важни, а можда и једини модел, да се створи друштво по мери сваког човека. Такође, друштво не сме никад постоти толерантно на говор мржње и насиља, који управо често истиче „мале разлике“. То су опасне и штетне друштвене појаве, између осталог и забрањене законом и не могу се бранити под изговором слободе говора или другачијег мишљења. Оштрица изговорене и написане речи може бити једнако убитачна као и сечиво сабље и може да изазове врло озбиљне последице по појединцу, па чак и читаве друштвене групе. Што смо и видели на овим просторима 90-их година прошло века.
Зато свако треба да научи да се труди да сваки пут осуди непримеран речник и вређање некога због његових личних карактеристика, како би се послала заједничка порука да је то недопустиво и неприхватљиво у друштву. „Запаљив“ начин изражавања, који је истовремено приземан и једноставан, па донекле због тога и пријемчив, може да доведе до формирање опасних и погрешних ставова у јавности чиме би у крајњој линији могла да се доведе у питање, односно угрози нечија безбедност.
Толеранција подразумева нешто сасвим друго – прихватање различитости и поштовање права свих грађана и грађанки, без обзира да ли нам се лично свиђају или не. Говор мржње, насиље и сукоби у потпуности негирају те вредности. Зато је велики изазов изборити се са овим појавама у данашње време, где је сваки појединац у могућности да допре својим увредама до великог броја људи путем друштвених мрежа. При томе, стално треба имати на уму оно што је најбитније а то је поштовање људских права и непрестана борба за остварење истих. И не дозволити да се на нетолерантаност одговори на исти начин, као што не треба дозволити ни да се мултиплицирају „минорне разлике“ до тог нивоа, након кога више неће бити повратка.
