Home АНАЛИЗЕ Медији и демократија

Медији и демократија

4996
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Миша Стојадиновић

Медији су веома значајан део демократског друштва, јер представљају један од главних извора информисања грађана. Они су, може се оправдано рећи, битан посредник између демократске власти и народа. Међутим, исто као што медији могу бити значајан ослонац демократског друштва, они истовремено могу бити и главни камен спотицања демократије уколико се нађу под утицајем ,,богатих и моћних’’ зарад остваривања њихових циљева, чиме медији од средства демократије постају средство манипулације. Дати одговор на питање шта су заправо масовни медији није нимало лако. Медији могу имати великог утицаја у усмеравању друштвених процеса, тако да они могу служити развоју демократске свести, али уједно и распиривати расну, верску и националну мржњу својим једностраним извештавањем о битним догађајима у друштву, а под утицајем одређених интересних група. Моћ медија се нарочито огледа у томе што могу утицати на обликовање свести појединаца а да они тога нису ни свесни. Наравно масовни медији нису свемоћни али њихова снага је у присутности у свим сегментима живота, они информишу, они забављају… Телевизија, радио, новине, интернет… су кључне за начин на који интерпретирамо догађаје који су изван нашег директног окружења. Тиме медији добијају значајну улогу у обликовању друштвене свести форсирањем одређених информација.  Значај контроле над јавним мњењем међу првима је увидео Дејвид Хјум. Њен значај је нарочито велики у друштвима у којима се не може користити сила у те сврхе, те је разумљиво због чега Ноам Чомски указује на то да су ,,институције задужене за контролу мишљења’’ потекле из неких од најслободнијих друштава. Министарство информисања (Ministry of Information) Велике Британије је направило прве кораке на овом пољу, поставивши себи циљ ,,усмеравања мишљења већег дела света’’. Убрзо потом Вилсон је основао Одбор за јавно информисање (Committee on Public Information) чије је успехе Едвард Бернајс  називао ,,стварањем пристанка… самом суштином демократског процеса’’.

Едвард Херман и Роберт Мекчесни  анализирајући улогу медија у савременом друштву кажу да су ,,средства комуникације монополизавали неколико оних који могу допрети до свакога. Никад мањи број људи није држао у изолацији  толико мноштво других. Све је више и више оних који имају право да чују, али и све мање и мање оних који имају привилегију да информишу, изражавају мишљење и да га стварају. Диктатура једне једине речи и једне једине слике разара много више од диктатуре једне партије: намеће живот у коме је узорни грађанин послушни потрошач и пасивни посматрач, изграђен на производној траци северно-америчког модела комерцијалне телевизије.’’

Стив Бико [Steve Biko], јужноафрички борац за слободу, једном приликом је рекао да је ,,најмоћније оружје у рукама тлачитеља ум потлачених’’. Колико год нека друштвена група била моћна сама сила није довољна за контролу читавог друштва. Моћна војска, добро наоружање добро дођу у таквим намерама, али докле год припадници тог друштва нису покорни датом поретку било каква сила је ту немоћна. Припадници власти се, дакле, поред силе користе и другим средствима да би држали своје поданике под контролом. Та средства укључују многобројне механизме контроле мисли. Тиме критичка струја интелектуалаца добија на значају у борби против овакве стварности.

            Бавећи се анализом медија Ноам Чомски истиче да су сви медији пре свега корпорације које су ту да би продавали производ и да је већина медија посредно или непосредно у власништву великих корпорација. Масовни медији представљају велике компаније које су у власништву или у кооперацији са још већим конгломератима. На тај начин медији постају предузећа, попут других предузећа, која се боре да пласирају своји робу, информације, на тржишту. Међутим, права роба коју медији ,,поседују’’, према Чомском, јесте публика, коју они нуде другим предузећима, тј. онима који их финансирају. Улога медија је велика, јер су они ти који имају великог удела у формирање

Када се ради о улози коју медији имају у изборном процесу треба истаћи да они представљају главни извор информисања грађана. Муган [и Гунтер указују на то да медији представљају основно ткиво демократских система, јер они представљају средство помоћу кога грађани и њихови изабрани представници комуницирају у реципрочном напору да информишу и утичу.

 Живојин Ђурић и Драган Суботић, такође, указују на то да смо све оно што ми сазнајемо, али и већ знамо, а везано је за политичка, социјална, економска и друга питања, сазнали путем медија. Медији свакако представљају основ на коме темељимо своје ставове везане за различита питања, због чега је од изузетне важности да медији буду независни од било каквог утицаја. Ово се једино може извести придржавањем основних демократских принципа, међу којима су и слободе говора, информисања и штампе.

            Данско Министарство образовања је 2008. године објавило ,,Дански демократски канон’’ (The Danish Democracy Canon) у коме се истиче да медији могу и требају да буду значајан ослонац демократског развоја. Према њему, медији нам омогућавају да се ,,свако може у сваком тренутку информисати о догађајима без обзира да ли се они дешавају у непосредној близини или негде другде далеко од нас; и то не само о ономе што се дешава локално, већ и о ономе што се дешава у целој нашој државе или у другим државама уопште. Када се политичари појаве у вестима и када дају интервјуе грађани стичу утисак да их познају много боље него што би то био случај да их виђају уживо само пар пута годишње. Масовни медији могу постављати питања у име бирача и могу износити ефективне аргументе у одбрани фундаменталних слобода. Путем масовних медија друштво учи о себи свакога дана. Масовни медији нису непријатељи демократије, већ су њен најбољи пријатељ и гарант.’’ То би барем када се ради о идеалном поимању медија требало да буде случај.

            Међутим, оно што се може истаћи је да се партије које су на власти веома често налазе у много повољнијем положају од опозиционих партија, јер оне имају на располагању бројне повољности и ресурсе, а самим тим и већи утицај на медије. То им даје повољнији положај приликом вођења изборне кампање. Медији могу имати веома важну ,,надзорну’’ улогу, у смислу да могу извештавати о успесима или неуспесима актуелне владе, тј. могу информисати грађане о томе колико је влада била ефикасна у обављању својих дужности, као и о активностима опозиционих партија. Када се ради о самим изборима медији имају великог удела у извештавању о изборној кампањи и омогућавају бољи увид грађанима који може имати великог утицаја на то за кога ће они на крају и гласати.

            Медији су у последњих неколико година доживели праву експанзију, развој технологије је омогућио повећање аудиторијума. Џуверовић каже да је посредством нових медија најекспанзивнији масовни медиј, телевизија, постала посредник међу народима и културама, преко чијих слика, звука и таласа гледалац постаје учесник, стваралац и сведок савремене историје. Маклуан  је отуда у праву када за телевизију каже да је ,,спиритуални инструменат’’. Нови медији су јавни живот унели у породицу. Најспектакуларнији политички догађаји су постали део свакодневице. Овде би свакако требало поменути у духовити коментар Мола да данас медији, а посебно телевизија, постају нека врста славине за културу, коју појединац отвара и чији садржај конзумира по својој вољи, будући да у свако време, на сваком месту, за све, и уз умерену цену, сваки догађај може бити ускладиштен, а касније извађен и пуштен у експлоатацију.

Мaклуан и Инис  су међу првим модерним научницима који су проучавали везу између средстава комуникације којима један народ располаже и начина на који ова комуникацијска средства доприносе обликовању карактера и домета самог друштва, економије, политике и културе. Они су проучавајући утицај нових средстава комуникација на друштво дошли до закључка да је новина код електронских медија њихов глобални утицај, јер су први пут у историји створили могућност комуникације између било које две тачке на земљиној кугли у оквиру глобалног села. Слободни и независни медији представљају један од услова демократског друштва, међутим, оно што на жалост треба истаћи да слободни и независни медији представљају идеал који је веома тешко остварити у пракси, јер се они налазе под сталним економским, друштвеним, културним и политичким притисцима. Обезбедити слободу и независност медија не подразумева и то да они могу ширити лажне информације зарад остваривања различитих интереса без икаквих последица, потребно је развити слободне и независне медије који ће објективно извештавати о догађајима и чија ће одговорност бити јасно регулисана законима. Један од чинилаца који би требало да обезбеде демократизацију медија јесте и отвореност извора без које се суочавамо са могућношћу да останемо без неке информације, али и да се информација базира на различитим шпекулацијама, што представља одличну подлогу за манипулације, лажи и дезинформације.

Поред овога треба напоменути и да се медији суочавају са многобројним тешкоћама које им на овај или онај начин свакодневно отежавају да се објективно баве преносом информација. Ту се може навести проблем тржишног пласмана информација, немогућност да се упознају са свим чињеницама, принуђености на одабир најважнијих чињеница приликом извештавања о неком догађају, а да не помињемо притисак са којим су медији суочени свакодневно са најразличитијих страна (власници медија, политички интереси…) и списак се само наставља. Све ово само намеће потребу да медији постану фактор чије се дејство не сме ни по коју цену занемарити. Они представљају једно моћно оружје које у погрешним рукама може бити веома опасно и које треба на што је могуће бољи начин искористити у смеру демократског развоја савременог друштва.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here