Home АНАЛИЗЕ Наша генерација и рат у „Европи“

Наша генерација и рат у „Европи“

691
0

Аутор: Драган Станар

Почетком последње деценије прошлога века, на глобалној политичкој позорници одиграо се завршни чин драме под називом Хладни рат, која је трајала готово пола столећа, тачније пуних 45 година. Ова глобална драма, у којој су протагонисти били оличени у два војно-политичка блока, прожимала је готово све сфере људске цивилизације – не само војну и спољно-политичку у ужем смислу, већ и економску, културну, па чак и спортску, итд. Падом Берлинског зида, дезинтеграцијом Варшавског пакта и коначно распадом Совјетског Савеза завршио се и Хладни рат, што је навело неке теоретичаре, као што је чувени Френсис Фукујама, да тријумфално и прогрес-оптимистички прогласе „крај историје“. Овај „крај историје“ означио је почетак глобалне хегемоније једине преостале суперсиле, Сједињених Америчких Држава као перјанице НАТО-а.

Иако се у последњој деценији већ могло наслутити на одређеним глобалним безбедносним жариштима, као што је био случај у Сирији, да се на хоризонту појављују изазивачи неомеђеног глобалног утицаја САД, чини се да је тренутна криза у и око Украјине ипак најексплицитнији политички конфликт Сједињених Америчких Држава и НАТО пакта са Русијом још од краја Хладног рата, тј. од прокламованог „краја историје“. Сада већ вишемесечна напетост око распоређивања руских трупа уз границу са Украјином резултирала је жучним политичко-дипломатским дискурсом, не само на релацији Москва-Вашингтон, већ и између руских и политичких лидера највећих европских сила чланица НАТО пакта, као што су Велика Британија, Француска и Немачка. Комплексност целокупне ситуације на истоку Европе, као и испреплетаност интереса свих актера, условила је и бременитост политичког дискурса најразличитијим темама које се тичу међународне политике и уопште међународних односа, војне безбедности и војног сврставања, цивилизацијских тековина, енергетике и економије, културе и идентитета, итд. Они склони критичком посматрању стварности и анализи политичког дискурса могли су у протеклим месецима да уживају у бројним дипломатским разменама из којих се дало закључити много тога  важног, интересантног и суштинског, што није експлицитно речено, али је било евидентно и имплицитно на једном латентном нивоу политичке комуникације.

Један од таквих момената који нам може много тога рећи о ономе што остаје „неизговорено“ али увек подразумевано, јесте и недавна дискусија немачког канцелара Олафа Шолца и председника Руске Федерације Владимира Путина. На састанку одржаном у Москви, канцелар Немачке истакао је да његова, тј. наша, генерација једноставно не може ни да замисли рат у Европи, при томе очигледно имајући на уму да је Европа остала поштеђена рата још од завршетка II Светског рата 1945. године. Уколико бисмо критички размотрили ову изјаву, могли бисмо да из ње извучемо веома важне поуке, које се примарно тичу питања перцепције „Европе“. И сам руски председник осврнуо се на ову изјаву свог немачког колеге и подсетио га да је НАТО агресија на Савезну Републику Југославију 1999. године такође представљала рат у Европи, којој је његова, и наша, генерација итекако посведочила. Међутим, такође се поставља питање на који начин су крвави ратови приликом распада СФРЈ у првој половини деведесетих година прошлога века остали ван обима онога што је немачки канцелар назвао „ратом у Европи“ ове генерације Европљана? Оружани сукоби у Хрватској, Босни и Херцеговини и, у мањој мери, Словенији у периоду од 1991. до 1995. године ни на који се други начин не могу разумевати него као ратови, и то грађански ратови, у пуном смислу те речи. Зар то нису били ратови „његове“, тј. „наше“ генерације, на европском тлу? Ратови који су медијски толико експлоатисани да је тешко замислити одраслог грађанина Европе данас, а камоли пре 30 година, који није био детаљно упознат са оним што се дешавало на Балканском полуострву.

Из ове се изјаве немачког канцелара Шолца заиста може закључити много тога што се не изговара, али се подразумева. Наиме, сасвим сигурно оружани сукоби приликом распада СРЈ нису перципирани као било шта мање од грађанског рата од стране Немачке и осталих западни-европских сила – директно и индиректно учешће НАТО снага у тим сукобима то неоспорно и потврђује. Међутим, простор на којем се одигравао тај рат очито се не перципира као у потпуности „европски“. То јесте једна чињеница која се експлицитно не изговара, али која се прећутно подразумева – иако Балканско полуострво географски неоспорно спада у Европу (као што спада и Украјина, а делом и Русија), оно није у потпуности „европско“. У прошлогодишњем тексту „Европа и европско“, објављеном на овом порталу, до детаља смо се бавили питањем вишезначја појмова Европа и европско, као и различитим обимима ових појмова у зависности од контекста. Овај фрагмент из политичког дискурса који окружује кризу у Украјини, а који ће несумњиво ускоро бити заборављен, додатно оснажује закључке изнесене у том аналитичком тексту, тј. да политичко и идеолошко разумевање онога шта је Европа и шта је европско не коинцидира нужно са географским одређењем Европе као континента.

Самим тим, изјава Шолца није у том смислу, из перспективе Немачке, „погрешна“– ти ратови су се десили пред будним очима његове генерације, али то није био „рат у Европи“ у пуном смислу те речи. Штавише, на коментар и „подсећање“ руског председника Путина, да је интервенција 1999. године, у којој је НАТО месецима ракетирао једну европску престоницу, представљала управо рат пред очима његове генерације у Европи, Шолц је одговорио да је бомбардовање уследило да би се спречио геноцид. Не улазећи у истинитост ове премисе, са којом се многи не би сложили, не можемо а да не приметимо да је немачки канцелар у свом одговору заправо само дефинисао наводни повод за рат 1999. године, што ни на који начин не негира и не оспорава нити чињеницу да је то био рат, нити да се дешавао на тлу Европе. Стога он није експлицитно негирао чињеницу тог европског рата. То није ни било потребно, јер је на имплицитном, латентном и подразумеваном нивоу тај рат, као и ратови приликом распада СФРЈ, све само не „европски“. Питање које се намеће само по себи јесте да ли би евентуални рат који би остао „локализован“ на истоку Украјине, која такође није нужно „европска“, такође био сматран ратом у Европи од стране немачког канцелара, или његова изјава ипак одаје истинску и потиснуту забринутост за пролиферацију евентуалног оружаног сукоба и на територију „праве“ Европе?

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here