Home АНАЛИЗЕ „Цивилизација“ и границе „царства сврха“

„Цивилизација“ и границе „царства сврха“

2501
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Драган Станар

Професори филозофије широм света засигурно осећају велику анксиозност, нелагоду, узнемиреност, готово егзистенцијални angst када приступају вероватно најтежем задатку који се пред једног професора и филозофа и може поставити – задатку разврставања мислилаца, мудраца и филозофа на оне „важне“, о којима ће учити и едуковати своје ученике и студенте, и оне „неважне“ који се препуштају забораву. Ограниченост времена за суштинско интелектуално образовање савремених људи, нарочито у сфери друштвених наука које се већ деценијама брутално и систематски потискују и занемарују, углавном изискује један површан и плитак приступ, у којем се између осталог врши и поменута селекција на оне великане мисли који су завредели да се о њима и даље учи и оне који остају непознати будућој образованој и академској елити. У овом се трагичном усуду професорско-филозофског позива ипак јављају одређене закономерности, малтене нормативне претпоставке по којима се ипак издваја једна Über-класа филозофа, један есенцијални скуп великана чија је генијалност досегла такве висине, да нико никада не сме поставити питање њиховог сврставања у групу „важних“ мислилаца. Свака група која би претендовала на „важност“ нужно би дакле морала укључивати десетак имена без којих, објективно, филозофија као таква и не постоји. Име Имануела Канта нужно се и несумњиво налази у тој групи, без обзира којим критеријумима бисмо приступили „евалуацији“ великана људске мисли.

Иако изузетно утицајан и плодан у готово свим областима филозофије, легат овог великог немачког филозофа најчешће се идентификује у области етике. Узгред буди речено, једна од кључних повезница која одликује сваког припадника групе „важних“ мислилаца јесте управо њихово бављење и питањима морала, правде, исправности и добра – укратко њихово бављење етиком. Оно што Канта издваја као вероватно највећег филозофа морала свих времена јесте његов брилијантан поклон човечанству у форми коначног критеријума вредновања свих поступака, којим можемо доносити моралне оцене – категоричког императива. Чувени Кантов категорички императив најчешће се наводи у формули општег закона, тј. да треба „поступати само према оној максими за коју можеш хтети да постане општи закон“. Међутим, категорички императив који Кант поклања човечанству у свом делу Заснивање метафизике морала има још неколико формулација. Тако категорички императив такође захтева да личност других људи увек разумевамо и као сврху а не само као средство за остваривање наших циљева, тј. да стремимо ка томе да живимо у „царству сврха“. Монументална величина Кантове мисли огледа се у универзалној природи његовог критеријума моралног вредновања који нас води разумевању исправности и дужности – он је увек и универзално актуелан, важан и виталан за човечанство, те нема тог сегмента постојања и комплексне стварности у којем се не можемо на њега ослонити у потрази за одговором шта је то добро и исправно. То, наравно, подразумева и његову драгоценост у разумевању најкомплекснијих савремених дешавања која имају дубоке импликације за сва друштва, нарочито она које се традиционално историјски налазе на глобалној „ветрометини“ интереса.

Како из перспективе категоричког императива тумачити тренутна дешавања у и око Украјине, као и целокупан медијско-политички дискурс и наратив којем човечанство данас уз оправдану стрепњу сведочи? Без икаквих претензија доношења било каквих дугорочних војно-стратешких и гео-политичких оцена и закључака, који би у овом тренутку били немогући и неозбиљни, простом анализом медијско-политичког дискурса ми ипак можемо разумети једну латентну, али суштински дубоку, подлогу бурних догађаја, и то не само тренутно у Украјини, већ и у остатку света у протеклих неколико деценија. Без обзира из чије перспективе сагледавамо целокупну ситуацију, чини се да можемо наслутити постојање једне Хантингтонске демаркационе линије између онога што је „наш“ свет, „нормалан“ свет, „цивилизација“, па чак и „човечанство“ као такво, и онога што остаје ван тих граница. Читав спектар скорашњих телевизијских извештаја са Украјинског ратишта у којима новинари истичу да се ту ипак ради о „релативно цивилизованим“ људима, за разлику од „нецивилизованих“ људи на Блиском Истоку и на другим континентима, уз перманентно јавно-политичко игнорисање једнако катастрофалних страдања и трагедија које се симултано дешавају људима у другим деловима света, стављају нас пред неизбежан закључак да постоји више „светова“ на планети. Са једне стране, постоји „цивилизација“ и „нормалан“ свет у којем обитава „човечанство“, док се иза граница тог света налази нешто друго. Поред значајних гео-политичких и културно-стратешких импликација оваквог приступа, о којима већ деценијама пишу угледни аутори са свих меридијана, важно је истаћи да се чини да се исцртавањем граница „цивилизације“ истовремено дефинишу и границе Кантовог „царства сврха“. Кантов универзализам, који је вероватно најзначајнији атрибут његове моралне филозофије, наспојив је са било каквим обликом сегрегације и издвајања било ког људског бића из „царства сврха“. Уколико би се то десило, то би значило да се они који се налазе ван нашег поимања „човечанства“, ван граница „царства сврха“, заправо могу третирати само као средства за остваривање наших сопствених циљева. То би даље значило да њихове личности нису сврхе саме по себи, тј. да се могу инструментализовати за остваривање било којих циљева за које сматрамо да су важни, као што то и иначе радимо са свим не-људских ентитетима у нашим животима (физичким стварима, материјалним поседима, флором и фауном, вештачком интелигенцијом, итд.). Како се у свакодневници овакво „инструментализовање“ људи, тј. коришћење људи као средстава остваривања наших циљева уз занемаривање њиховог само-сврховитог човештва из којег се деривира неотуђиво људско достојанство, недвосмислено разумева као кршење Кантовог категоричког императива, тј. као нешто неоправдано, неморално и коначно зло, не постоји разлог зашто бисмо другачије вредновали истоветне поступке и праксе када се дешавају на глобалном нивоу, без обзира из ког центра глобалне моћи долазе. Која год глобална сила исцртава границе „цивилизације“ и „човечанства“ истовремено генерише и границе „царства сврха“, претварајући тако сва она људска бића која се нађу ван тих граница у пука средства за остваривање циљева. Бића која нису важнија од материјалних поседа, флоре и фауне, итд. Штавише, разматрајући са позиције глобално доминантне „зелене идеологије“, можда и мање важна. Чини се да не само Кант, него ни један великан из поменуте групе „важних“, не би могао наћи морално оправдање за такво поступање, јер се људско достојанство које произилази из нашег човештва може и мора поштовати чак и у кажњавању, ратном убијању, итд. Стога је од круцијалне важности да се човечанство посматра као морална целина, без обзира на прошле, актуелне и потенцијалне крваве сукобе, јер би свако искључивање појединаца, а нарочито целих народа, нација, култура или религија из „човечанства“, људске цивилизације и „царства сврха“ имало морално катаклизмичке последице.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here