Миша Стојадиновић
Када су крајем фебруара 2022. започели напади руских снага на украјинске положаје уместо јединствене позиције западних земаља, још једном су се показале бројне супростављености по питању усклађивања националних интереса у циљу обликовања заједничке спољне политике. Слабости усаглашавања западних земаља по питању дешавања у Украјини су се показале још у време анексије Крима 2014. године. Увођење санкција ка Русији је било селективно и европске земље нису следиле пут који се од њих очекивао као чланице НАТО-а, одређен од стране САД-а, и понашале су се у највећој мери онако како је то одговарало њиховим националним интересима. Иако су начелно подржавале санкције, уводећи и саме неке од њих, зависност од енергената је у великој мери одредио правац дипломатских односа између земаља чланица ЕУ и Русије. Истовремено поново су испливали на површину двоструки аршини у међународном праву. Чине се огромни напори НАТО представника како би агресију на Србију 1999. и ово што се дешава у Украјини представили у два различита контекста, при чему је једно ,,праведни рат“ а друго ратни злочин.
Образац понашања неуједињености западних земаља се поновио и након најновијег напада, као и 2014. године. Генарални секретар УН је у великој мери указао на опасност које сукоб у Украјини може значити на глобалном нивоу, пре свега када се ради о изазовима снабдевања основним намирницама и енергентима. Земље Европске уније су још једном показале јасно да неће следити искључиву политику санкција коју спроводе Сједињене Америчке Државе. Немачка и Холандија су међу првима одбациле политику спровођења санкција на увоз енергената из Русије. Оваква ситуација показује на огроман утицај који Русија има на ЕУ и колико су земље пре свега приморане чланством у НАТО да спроводе агресивну спољну политику ка Русији, док у ствари њихови национални интереси диктирају сасвим другачији смер спољне политике. Увођење санкција од стране Брисела се односи пре свега на економску сферу. Од 2014. до данас ЕУ је увела санкције за 680 појединаца и 53 ентитета, што је подразумевало замрзавање финансијских средстава, као и стварање листе добара и технологија које могу бити размењиване, и огромне рестрикције у банкарском сектору. Ове санкције имају двосмерне последице и по земље ЕУ и по Русију. Питање је колико је далеко ЕУ спремна да иде поводом овога, јер је Русија већ показала да се може носити са свим наметнутим санкција, иако су оне изазвале огромне унутрашње последице, а пре свега окренувши се другим тржиштима и унутрашњем развоју, док европске земље у огромној мери енергетски зависе од Москве. Повећање цена енергената у великој мери проузроковаће кризу која ће увући читаву Европску унију.
Неусклађеност по питању тога шта у ствари Запад треба да уради поводом дешавања у Украјини могла се видети и на основу брзе реакције Пољске која је одмах понудила слање својих мигова 29 у америчку базу Рамштајн. Амерички званичници су оштро одбацили ову понуду у страху да би ово могло да изазове директан сукоб између НАТО-а и Русије. Викторија Нуланд је испред Стејт департмента изјавила да је овако нешто неизводљиво, што је потврдио и портпарол Пентагона Џон Кирби. Сама идеја да би НАТО авиони могли одједном да се нађу унутар ваздушног простора Украјине изазвала је огромну бојазан широм света. Истовремено идеја за слање ових авиона је потекла од Жозепа Бореља, шефа спољне политике ЕУ, при чему се очекивала реакција Бугарске, Словачке, Румуније и Пољске као прве које би то могле урадити. И док је Пољска изненадила све, Словачка и Бугарска су се одмах изјасниле против. Истовремени образац понашања се могао видети и по питању успостављања зоне забране лета коју бројни украјински званичници упорно захтевају од стране НАТО-а. Бројни званичници су се нашли резервисани по питању тога јер је то изузетно опасна одлука за све. То би било равно објави рата Русији, јер успостављање ове зоне обавезивало би и спровођење свих мера везаних за то. То би у пракси значило да чим неки руски авион уђе у ваздушни простор Украјине одмах буде оборен. Колико је то опасна одлука могло се видети и након оштре реакције Јенса Столтенберга, генералног секретара НАТО-а. Истовремено је и Велика Британија јасно изразила свој став поводом овог питања и оградила се од било каквог мешања у ово одлуку која би значила рат у читавој Европи. Сукоб између Русије и Запада је истовремено постао и сукоб наратива. И док је Путин истрајан у томе да покаже како је међународно право показало своје право лице НАТО агресијом на Србију 1999. године користећи исто право за своју земљу, западни званичници су одлучни у тврдњи за ,,Косово“ представља преседан, који се не може и не сме поновити. Овај преседан бомбардовања у циљу заштите људских права је показао сву могућу немоћ и бесмисленост међународног права. Како год се завршио сукоб у Украјини он ће изазвати огромне глобалне последице које ће изазвати нову економску кризу, која ће у великој мери бити другачија од оне 2007-2008. године. Тога су свесне све западне земље и у великој мери се припремају како би биле спремне да амортизују њене огромне последице. Свакако да ће за излажење из ове нове кризе бити потребни нови механизми у односу на оне раније примењиване, а то ће у великој мери одредити и смер односа између Запада и Москве. Емануел Макрон је изјавио да рат у Украјини представља најозбиљнију историјску прекретницу још од Другог светског рата. Оно што је за сада сигурно јесте да амерички председник стоји на чврстом ставу да НАТО неће војно интервенисати у Украјини, док се истовремено води медијски и економски рат између Русије и Вашингтона
