Home АНАЛИЗЕ Да ли је дошло доба сумрака глобализације?

Да ли је дошло доба сумрака глобализације?

319
0

Миша Стојадиновић

Глобализација спада у ред комплексних друштвених процеса који захтевају један свестран приступ у разумевању. О томе колико је глобализацију тешко обухватити неком теоријом, а самим тим и разумети, говори и дефиниција глобализације коју је дао Ентони Гиденс одређујући је ,,као сложен, дијалектички однос локалних, регионалних и још већих система, који мењају архитектуру света на такав начин да заиста не знамо куда нас води тај преображај“. У том смислу Љубиша Митровић указује да истраживачи с правом истичу да је глобалистички сценарио вишеструко противуречан јер:       производи веома различите ефекте за центар и периферију; развијене земље су субјект, а неразвијене земље објекат глобализације; постоји велики број гладних и неухрањених у неразвијеним земљама и мали број богатих у развијеним земљама; изазива хаотичне и противуречне процесе дерегулације и централизације; либерализује делатности на финансијским тржиштима и проповеда отвореност привреда неразвијених земаља, а задржава и значајна протекционистичка и друга ограничења у неразвијеним земљама;        доводи до  сукоба државних и транснационалних интереса;             руши баријере националних тржишта и ствара међународне монополе…“

Ентони Гиденс у свом чувеном делу Последице модерности каже да процес глобализације подразумева интензификацију међународних односа у условима нових технологија, које сажимају простор и време и омогућују нове облике комуникације и интеракције у свету.  Џорџ Сорош у својој студији О глобализацији каже да глобализација представља раст транснационалних компанија и ширење глобалног тржишта.

Роберт Робертсон, анализирајући процес глобализације, истиче да га треба третирати независно у односу на процес модернизације и капитализма. Овај енглески социолог је заслужан за увођење новог појма у савремену науку – глокализација. Он тиме жели да укаже на то да се у процесу глобализације дешава прожимање локалних садржаја глобалним утицајима.

У својој студији Шта је то глобализација? Урлих Бек [Ulrich Beck] у покушају да демистификује злоупотребу овог термина прави разлику између глобализације, глобалитета и глобализма – глобализација представља друштвени процес који је повезан са новим технологијама и информатичком револуцијом, глобалитет представља друштвену структуру која се обликују у овом процесу, док је глобализам идеологија и пројекат нових неједнакости, настао као израз монопола и асиметричне глобализације у свету. 

Овде, такође, треба поменути и познатог америчког социолога Рицера и његову критику глобализације као феномена американизације и мекдоналдизације.  Он на примеру чувених Мек Доналдс ресторана показује како се процес бирократизације и рационализације друштва шири савременим светским друштвом. Основни принципи на којима се заснива овај процес јесу мерљивост, контрола и предвидљивост. Процес мекдоналдизације доводи до дехуманизације савременог света јер поништава културну различитост и доводи до инструментализације човека.

Имануел Волерстин, бавећи се анализом савременог светског друштва указује да глобализација представља само још једну од фаза у развоју савременог капиталистичког система.  Према њему, капиталистички систем на путу свог развоја постаје гори, а не бољи. Волерстин у средишту свог дискурса о светском систему образлаже следеће тезе: ,,прво свет (светски систем) је јединствена и противуречна целина у чијој основи су закон поделе рада и закон међузависности; друго, социјално структурирање и просторна сегрегација (на центар, полупериферију и периферију) израз су међународне класне поделе рада и неједнаке размене рада; треће, свака друштвена промена не значи и стварни напредак у развоју човечанства; четврто, развој капитализма као система не постулира аутоматски, нужно и један бољи и прогресивнији свет; пето, научно-технолошка револуција сама по себи не води у прогрес; шесто, светски капиталистички систем налази се у структуралној кризи и (према предвиђањима Волерстина око 2050. године) треба  да пређе у неку нову и другачију врсту историјског система; седмо, у друштвима постоје транзициони прелазни периоди, и када систем уђе у прелазни период све опције су отворене (…); осмо, насупрот комунизму, који по Волерстину представља утопију, социјализам је остварљив историјски систем који повећава владавину људи над сопственим животом (демократију) и ослобађа стваралаштво.“  Волерстин својом анализом историјског настанка и развоја капитализма указује да смо до данас имали две врсте светских система: светску империју, засновану на политичкој и војној доминацији; и  модерну капиталистичку светску економију, засновану на подели рада и економској доминацији. Он у својој анализи светског система истиче поделу на светски центар, који доминира светском економијом и експлоатише остатак света; периферију, која обухвата области које су извор јевтине радне снагу центру и који се у односу на њега налази у подређеном подручју; и на полупериферију, која се налази негде између експлоататора и експлоатисаних.

Дејвид Хелд истиче да глобализација може бити схваћена и као ,,ширење, продубљивање и убрзавање светске међузависности у свим аспектима модерног друштвеног живота, од културе до криминала, од финансија до духовности“.

Када се ради о домаћој литератури постоји велики број значајних студија који се баве проблемом глобализације. На првом месту треба поменути Мирослава Печујлића и његову студију Глобализација: два лика света. Печујлић глобализацију дефинише као објективни планетарни процес, који доводи до феномена света међузависности и модерног глобалног светског система. Према њему, глобализацију чине четири главна елемента: технолошко-информатичка револуција, глобална економија, глобална култура и транснационални политички режим.  Анализирајући ове елементе он указује на различите ефекте овог процеса на расподелу друштвене моћи у глобалном светском систему. Печујлић истиче да је након пада Берлинског зида и укидања блоковске поделе настао најбржи ритам глобализације у историји који неки називају ,,турбо-глобализација’’.

Зоран Видојевић, такође, даје једну исцрпну анализу феномена глобализације у монографији под називом Куда води глобализација. Он на самом почетку своје студије указује на прожимање нормативног и конкретно-историјског појма овог феномена. Видојевић нормативни појам глобализације одређује као ,,процес свестраног повезивања света и његовог успостављања као равноправне и плуралистичке заједнице слободних појединаца, народа и земаља који тај свет сачињавају, заједнице где ишчезава тлачење, беда и насиље, а сви се људи у њој осећају као у својој кући’’.  Међутим, уколико се пође од тога како изгледа глобализација данас онда долазимо до глобализације као конкретно-историјског појма који глобализацију одређује као ,,процес и систем конфликтног повезивања света, чију садржину, облике, циљеве и учинке првенствено одређују планетаризација капитала, интереси, утицај и сила најмоћнијих корпорација и земаља, пре свега Сједињених Америчких Држава’’.

Љубиша Митровић истиче да идеја глобализације у савремености изражава развојни мегатренд и дух наступајућег времена, а да глобализам представља неоимперијални пројекат уређивања међународних односа у функцији снага новог светског поретка, тј. нових господара светске моћи.  Митровић прави разлику између неоимперијалне глобализације, која је присилна, поробљивачка, антагонистичка и униполарна; и мултиполарне глобализације, која је у функцији непринудне интеграције света, демократског уједињавања човечанства и еманципације човека. Он, такође, истиче да морамо правити дистинкцију између појмова глобализација и мондијализација. Мондијализација је шири појам и обухвата планетарно повезивање у различитим областима (од технологије, економије, инфраструктуре, политике, до културе и медија), свеукупно обједињавање, удруживање и универзализацију делатности, снага, вредности и моћи човечанства. Она претпоставља универзални интерес у коме је дијалектички садржан интерес посебног и појединачног. Мондијализација чува јединство различитости света и почива на неантагонистичком асоцијативном типу расподеле друштвене моћи, где раст једног дела човечанства јача моћ целог света. Глобализација, за разлику од мондијализације означава концентрацију моћи и капитала на групном нивоу и може водити стварању монопола и униполаризму, при чему је глобализација, као противуречан процес, често медијум ка мондијализацији.

Владимир Вулетић сматра да је немогуће дати једну општеприхваћену дефиницију глобализације јер је реч о новом појму у друштвеним наукама око којег се још увек воде веома живи интелектуални спорови, али да је могуће указати на неколико важних одредница које омогућавају коришћење овог појма у модерној науци. Глобализација у том смислу представља низ разнородних економских, политичких и културних процеса који могу, али не морају бити међусобно усклађени, којима се трансформише просторна организација друштвених односа и ствара нова глобална мрежа привредних активности, прерасподељује моћ између постојећих и нових актера на светској политичкој сцени и ствара нова крхка мрежа друштвених и културних међузависности.  Она подразумева ширење различитих друштвених активности, преко постојећих политичких граница и независно од њих, коме доприноси умножавање и убрзавање токова новца, трговине, инвестиција, радне снаге, идеја и, пре свега, информација, а које претпоставља развој нове транспортне и комуникационе технологије. 

Имајући у виду све наведена одређења процеса глобализације у контексту савремених дешавања у XXI веку справом се поставља питање судбине глобализације. Све се чешће могу чути изјаве многобројних теоретичара који указују да су пандемија и сукоб у Украјини у великој мери допринели томе да се појам глобализације показује бесмисленим. Наиме, имајући у виду дешавања која су уследила након ових догађаја показало се да су државе широм све поступале пре свега у складу са својим националним интересима, показујући мало или нимало интереса за једну заједничку уједињену реакцију. Нарочито се слабост међународне заједнице показала на примеру пандемије када је наступио глобални ,,рат“ за медицинским средствима, који је нарочито ескалирао када су се појавиле вакцине. Државе нису бирале средства да дођу до неопходних медицинских средстава не показујући ни мало солидарности ка другим државама. Тиме су нарочито биле погођене неразвијене земље које нису могле да се такмиче новцем у овој суровој игри. Према бројним економистима раст инфлације, глобалне несташице и прекиди ланца снабдевања уједно значе и крај глобализације. Наиме, основни принципи либералне глоблаизације су значили да се производња одвија било где у свету, тј. тамо где је то најјефтиније на општу корист свих, а да се онда роба даље дистрибуира. Ово се показало бесмисленим, јер се ланци дистрибуције почели да се распадају.  Континуиране глобалне кризе су окренуле државе томе да уместо да постају све умрежененије унутар међународне глобалне заједнице, окрену свој развој тиме да започну производњу свега онога што би им било неопходно што ближе себи, како не би зависиле од глобалног ланца дистрибуције који може бити у сваком тренутку нарушен. То је са једне стране добро јер тера државе суседе да сарађују на једном много вишем нивоу, док са друге стране доводи до урушавања међународне заједнице, чинећи рад међународних организација изузетно отежаним. Мере које су уследили су у великој мери на неки начин довеле до деглобализације.  Пад глобализације је, међутим, започео много раније. Први озбиљнији знаци су се појавили још 2008. и 2009. године за време велике финансијске кризе. Меган Грин, економисткиња на Харвардовој Кенеди школи указује да принципи финансијске исплативости производње све више почињу да буду замењени принципима сигурности ланаца снабдевања. То нас доводи до закључка да је глобализација у великој мери успорена и да ће даља геополитичка дешавања у великој мери одредити њену даљу судбину. Свакако да ће одлучујућу реч имати велике силе.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here