Home СТАВОВИ Међународна политика и „природно стање“

Међународна политика и „природно стање“

215
0

Драган Станар

Сфера политичког живота која, чини се, привлачи највише пажње шире јавности и која, захваљујући јединственој динамици односа и разноликости фактора који је обликују, остаје најтежа за стратешко предвиђање и дугорочну прогнозу јесте сфера међународних односа. Сегмент политике који обухвата комплексне међузависне односе и непрестану интеракцију између независних држава, међународних институција, наднационалних и транснационалних организација, политичко-војних блокова, приватних транснационалних компанија и других ентитета најчешће називамо међународном политиком. Важно је подвући да међународна политике није исто што и спољна политика једне земље, иако се у пракси ова два појма веома често користе готово синонимично – спољна политика једне земље представља тек „место пресека унутрашње и међународне политике“, тј. покушај артикулисања специфичних вредности, потреба и интереса једне земље у крајње специфичној и јединственој арени међународних односа, у којој важе другачија и посебна „правила“ политичке игре у односу на она која важе у „нормалности“ државе.

Шта чини арену међународне политике толико другачијом од равни „обичне“, унутрашње, политике, толико привлачном и интересантном, а истовремено тако непредвидивом и динамичном? Као што то истичу готово сви теоретичари, само стање које влада у међународној политици радикално је другачије од онога које влада у унутрашњој политици неке земље, без обзира на положај или само уређење те државе. Односи између ентитета у арени међународних односа (суверених држава, међународних организација, итд.) реализују се у околностима „природног стања“ које је суштински различито од стања „нормалности“ које генерише постојање државе. Сама идеја „природног стања“ једна је од централних и најважнијих идеја у политичкој филозофији, политичкој теорији и уопште у политикологији, будући да се сам концепт „природног стања“ узима као темељ за „објашњење генезе политике“ као такве, и полазна тачка развоја организованог друштва, државе и политичке заједнице.

Постојећа, као и сва претходна људска друштва, своје постојање и одрживост темеље на чињеници да су на одређен начин успела да „изађу“ из „природног стања“ у коме не постоји било какав облик власти и које карактерише потпуна слобода свих ентитета, тј. „појединаца“ који су међу собом релативно једнаки у сваком погледу. У зависности од школе или традиције којој припадају, различити ауторитети тумаче и објашњавају ову транзицију из стања безвлашћа и неомеђене слободе у стање организованог политичког друштва на различите начине – стварањем „друштвеног уговора“ свих грађана, појавом „Левијатана“ у форми заједничког ауторитета, својеврсним „кварењем“ човека који је природно беневолентан и  истински добар, итд.

За разлику од савремених друштава која више не функционишу у околностима „природног стања“, саме суверене државе очигледно још увек нису пронашле начин да трансцендентирају то стање у међународним односима. Заправо, велики број теоретичара међународних односа повлачи директну паралелу и види снажну аналогију између положаја суверених држава у међународним односима и положаја појединаца у пред-државном, „природном“, стању. Стога је стање у међународним односима стање у коме нема заједничког ауторитета који би регулисао било какве несугласице или неспоразуме између „једнаких“ суверених држава. Покушаји стварања различитих наднационалних институција, као што су Лига народа и Уједињене нације, нису се показали учинковити у ову сврху, будући да им је увек недостајао елемент монопола силе који је нужан предуслов сваког политичког Левијатана. Космополитска перспектива међународних односа предлаже трансцендентирање „природног стања“ стварањем глобалне државе, јединственог глобалног поретка и светске владе. Ипак, оваква солуције не само да није реална и практично изводљива, већ је, услед дубоких и суштинских импликација, чак заправо и веома непожељна.

Како нема никакве суверене наднационалне власти, међу ентитетима у међународним односима влада стање апсолутне слободе и потпуне једнакости у смислу једнаког права на све и једнаке формалне неограничености у избору поступака. Како чувени Хобс закључује, такво је стање необуздане слободе заправо стање перманентног страха и неизвесности, стање bellum omnium contra omnes – „рата свих против свих“. За још једног великана политичке мисли, Џона Лока, овакво стање много је мање „мрачно“ и негативно – наиме, он „природно стање“ види као стање „савршене слободе и једнакости“ које производи мир и добру бољу између једнаких. Посматрајући арену међународних односа у протеклих неколико векова, управо је неспутана слобода свих актера међународне политике (укључујући и наднационалне институције и организације, па чак и приватне транснационалне компаније чије се утицај драматично увећао у протеклих неколико деценија) фактор који чини међународне односе толико динамичним, непредвидивим и комплексним, а самим тим и интересантним и привлачним. Стотине независних и суверених актера, свако са сопственим широком сетом специфичних жеља, потреба и интереса, свакодневно креира пејзаж и реалност међународне политике,  реалност у којој свака појединачна суверена држава настоји реализовати сопствену спољну политику обликовану вредностима и ставовима формулисаним кроз „обичну“, унутрашњу политику.

Суђење о поступцима суверених држава у „природном стању“ у којем се реализују међународни односи потребно је стога одвојити од интуитивног суђења у политичким поступцима и одлука које се доносе у сфери унутрашње политике. Постојећа „онтолошка дисјункција између домаће и међународне политике“ онемогућава смислену и снажну „домаћу аналогију“, тј. примену уобичајених стандарда и мерила евалуације политичких поступака и пракси на поступке и праксе у сфери међународне политике. Ово је од нарочите и виталне важности за расуђивање о потезима мањих, слабијих и рањивијих суверених држава у политичком вртлогу неспутане слободе и државних интереса већих и моћнијих ентитета. Наравно, то ни на који начин не значи да су сви потези у међународним односима аутоматски морално оправдани, или пак „ослобођени моралног суђења“ како то тврде присталице machtpolitik-е, будући да постоји јасна улога морала у међународним односима која ограничава вољу и поступке свих држава.

Међутим, неопходно је и политички мудро разумевати разлику између две равни политичког делања – унутрашње и међународне политике – како не бисмо упали у замку „домаће аналогије“ и једнаког вредновања поступака у две кардинално различите артикулације стварности. Вредновање поступака у међународним односима нужно је посматрати кроз призму „природног стања“ у којем се ти односи артикулишу, не губећи из вида све специфичности и импликације делања у стању неограничене слободе, одсуства заједничког суверена и механизама заштите као и опште једнакости права на све. Наравно, описано стање много снажније и озбиљније утиче на земље које нису глобалне или регионалне силе, и које су стога приморане да артикулацију своје воље и интереса усмеравају уским коридорима на пресеку интереса моћнијих. То захтева не само велику мудрост већ и изузетну практичну политичку вештину.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here