Home СТАВОВИ Нормирање „хибридног рата“: ратни злочин неконвенционалним средствима

Нормирање „хибридног рата“: ратни злочин неконвенционалним средствима

330
0

Драган Станар

Дешавања на истоку Европе, као и генерално у међународним односима на глобалном нивоу у протеклих неколико месеци, приморала су заинтересовану стручну јавност да темељно преиспита постојеће теоријске претпоставке, али и практична предвиђања и прогнозе везане за будућност међународних односа, геополитичких тенденција и уопштено цивилизацијских кретања савременог света. Чини се да из перспективе разматрања међународне политике и безбедности ништа више није исто, па чак ни слично, у односу на период са краја прошле и почетка текуће године. Многобројна релативно оптимистичка предвиђања и прогнозе најеминентнијих и најзначајнијих ауторитета у сфери међународних односа, геополитике, дипломатије, политикологије и уопште друштвено-хуманистичких наука тестирана су и, нажалост, практично оповргнута. Прогнозе да је савремена цивилизација, а нарочито „развијени свет“ и Европа, некако превазишла „класични рат“ и масовно оружано сукобљавање као облик решавања политичких сукоба и реализовања политичких интереса показале су се трагично погрешнима. Важна импликација рата који бесни у Украјини, међу мноштвом осталих, јесте да и даље постоји витално важна потреба да аналитички пажљиво и опрезно разматрамо не само феномен рата, како „класичног“ тако и „модерно-трансформисаног“, већ и све кључне елементе и факторе овог најбруталнијег облика политичко насиља.

Феномен рата још једном је пред очима човечанства потврдио своју инхерентну везу са људским друштвима и статус неизбежне сенке која прати људску врсту током њеног целокупног постојања. Рат је одувек био, а чини се да ће заувек и бити, део стварности људских друштава. То, наравно, не значи да феномен рата остаје непромењен и статичан – напротив, рат се трансформише на разне начине и у стопу прати трансформацију људске цивилизације. Једна од одлика ове својеврсне „еволуције“ рата јесте и проширење самог појма рата узроковано дифузијом појавних облика политичког сукобљавања. Тако је савремени војни, политички, али и медијски дискурс препун формулација и синтагми као што су посреднички или „прокси“ рат, сајбер рат, „даљински“ рат, итд.

Свакако једна од најучесталијих синтагми јесте и „специјални“ или „хибридни“ рат, који означава једну врсту стратешког приступа у којем се уместо класичних средстава, или у комбинацији са њима, употребљава и широк спектар неконвенционалних средстава којима се настоји наметнути воља објекту употребе. О самом феномену хибридног рата написано је и речено много тога у претходној деценији, те се не може тврдити да је он као појава остао недовољно истражен и анализиран. Ипак, тренутни развој догађаја у контексту употребе неконвенционалних средстава, који нажалост није заобишао ни Републику Србију, јасно показује да постоји насушна потреба да се одређени аспекти хибридног ратовања не само анализирају већ и што пре нормирају, по угледу на класично ратовање.

Република Србија је, према виђењима највиших политичких функционера, у протеклих месец дана била жртва једног јасно видљивог и манифесног облика хибридног ратовања који подразумева континуирано слање анонимних дојава о наводно подметнутим бомбама у разним државним институцијама од велике важности. Свака од ових пријава изискивала је излазак на терен полицијског контра-диверзионог тима, привремену евакуацију и блокаду институција и значајне тешкоће за грађане. Према изворима из врха полиције, услед поменутих дојава извршено је скоро 1000 контра-диверзионих прегледа! Стога, јасно је да једна од ствари коју је неопходно озбиљно размотрити јесте и потенцијално нормирање и регулисање поступака у хибридном ратовању.

За разлику од класичног рата, у ком су чак и најразорнији поступци и праксе нормативно регулисани постојећим међународним конвенцијама, законима рата, правним традицијама и морално-етичким правилима и ограничењима, поље хибридног рата остаје „дивље“ и нерегулисано. Тако се у класичном рату нужно мора вршити селекција циљева, тј. правити разлика између легитимних и нелегитимних мета, као и непрестано водити рачуна о пропорционалности поступака према противнику, чак и када се дејствује на несумњиво и неупитно легитимне циљеве. Уколико је то могуће захтевати у крвавом, деструктивном и хаотичном контексту масовног међусобног оружаног уништавања и убијања, заиста је тешко разумети зашто таквих нормативних захтева не би било и у „блажем“ облику сукобљавања, тј. у хибридном ратовању?

Није ли потпуно логично, само-евидентно и рационално за очекивати да не могу баш сви циљеви у хибридном ратовању бити легитимни, нити да је баш сваки поступак у хибридном рату пропорционалан, чак и када нема убијања? Нису ли управо недавна дешавања у готово свим градовима (чак и неким селима и приградским насељима!) Републике Србије у којима су бесомучно и подмукло дојавама о подметнутим бомбама таргетиране, inter alia, основне и средње школе, болнице, клинике за рехабилитацију и остале институције од виталног социјалног значаја за најрањивије делове друштва, еклатантан пример дрске неселективности и непропорционалности поступака у хибридном рату?

Остаје нејасно како је намерно таргетирање болница и клиничких центара дојавама о постављеним бомбама, које изискују огромне и потенцијално трагичне проблеме за пацијенте који се лече од тешких обољења и који су животно угрожени, уопште могуће сматрати „легитимним“ поступком у хибридном рату? Да ли су онколошки пацијенти, људи који су у коми, људи који леже на интензивној нези легитимне мете? Која је то остварена „војна“ предност пропорционална поступку који доводи до хитне евакуације целе школе за основно образовање деце ометене у развоју? Како су одговори на ова питања кристално јасни и недвојбени, очигледно је потребна нормативна регулација овог облика „специјалног“ ратовања, и то што пре. Ако је већ хибридни рат тек додатак и проширење појма рата, савремена и модерна итерација древног феномена, онда је по аналогији можда неопходно тако посматрати и злочине који се у њему чине – као и у класичном, сваки поступак у хибридном рату који крши принципе селективности (дискриминације) и пропорционалности онда, дакле, нужно улази у дефиницију ратног злочина. А добро је познато да ратни злочини не застаревају, док од кривице нису аболирани чак ни они који их чине на „праведној“ страни. Ратни злочин не познаје ни нацију ни идеологију, само универзалну и цивилизацијску осуду.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here