Миша Стојадиновић
У тексту који је објавио Ле-Монд 9. јула истиче се да Џо Бајден крије своју неспособност да заустави успон ултрадесничара у Америци агресивном спољном политиком. Константни притисак Врховног суда и висока инфлација у великој мери слаби Бајденову подршку код америчких грађана. Стога и не чуди што се у том истом тексту наводи да чак 71% Американаца не жели да се Бајден поново кандидује на следећим председничким изборима. У детаљнијој анализи која је изашла у Њујорк тајмсу 11. јула истиче се да се Бајден суочава са алармантном сумњом унутар своје партије. Наиме, према анкети Њујорк тајмса чак 64% демократа је рекло да би више волело неког другог кандидата у председничкој кампањи 2024. године. Истовремено само 33% грађана у потпуности одобрава Бајденову политику. Више од ¾ бирача сматрају да се Сједињене Америчке Државе крећу у својој спољној и унутрашњој политици погрешним путем. Овакав песимизам је присутан широм Сједињених Америчких Држава у свим старосним групама и то како у руралним тако и у градским подручјима. Ова иста анкета наводи да само 13% грађана сматра да се Сједињене Америчке Државе налазе на правом путу. У својој агресивној спољној политици усмереној пре свега ка Русији и Кини Бајден покушава да врати колико толико своју уздрману подршку, нарочито када се ради о огромној војној и финансијској подршци Украјини која је из дана у дан све већа док САД грцају у дуговима на ивици финансијске провалије. Кључна ствар која се тренутно дешава јесте што Бајден константно мора да води рачуна о томе да не изгуби подршку Конгреса у својој спољној политици. Како земља тоне све више у проблеме Бајдену је потребнија подршка више него икада.
Ситуација у Украјини и погоршавање односа са Кином могу бити једина нада Бајдену да агресивном спољном политиком некако спаси свој положај и поврати подршку коју је имао на самом почетку своје кандидатуре. Подсетимо се да си амерички председници у историји неретко посезали за агресивном спољном политиком зарад овог циља. Однос између Русије и Запада има своју дугу историју у којој је Запад показивао сталну тежњу да оствари доминацију над овим просторима. Никола Танасић сву комплексност овог односа сумира на чисту борбу за ресурсима: ,,С обзиром на то да је западна цивилизација врло интимно упућена на економију, привреду, и пре свега новац, чињеница да данашња Русија располаже са вртоглаво великим процентом светских природних ресурса никако не може да је остави равнодушном. Крвава борба за стратешке сировине политичка је реалност сваке, а поготово моћне и утицајне савремене земље, па богати Запад не може, а да не буде задивљен чињеницом да је исте те ресурсе за чије прибављање он мора тако мукотрпно да се залаже (и да троши толики новац), једна земља себи прибавила у изобиљу у периоду када то осталима није било ни на крај памети, те да је у сопственој политичко-економској сфери потпуно поштеђена тог често врло непријатног сегмента спољнополитичке делатности.“ Однос ЕУ и Русије је међу америчким званичницима поједностављено представљен са аспекта енергетски зависних земаља и енергетског извозника који свој положај користи у политичке сврхе је све само не тачан. Овако поједностављена слика коју пружају амерички званичници не пружа увид у суштину односа који су много дубљи. Пре свега када се ради о значају ЕУ као тржишта за Русију. Земље Европске уније представљају значајно тржиште за Русију. Зато су санкције које су САД увеле противне не само интересима Русије, већ и земља Европске уније. Један од најчешћих разлога који се истичу као доказ политизације енергената је различита цена коју различите државе плаћају, при чему се занемарују основни принципи либералне економије. Различитост у ценама се веома лако може објаснити економским интересима компаније, у овом случају Гаспрома, не само по питању максимизације профита, већ и надокнаде за трошкове дистрибуције енергената. Наравно то не значи да уколико се наставе притисци на Русију неће довести до повећања цена енергената што се увелико дешава, а чиме је погођена и наша земља.
У својој бици да задржи доминантну позицију Сједињене Америчке Државе губе корак на свим пољима, што полако доводи до тога да се и подршка дојучерашњих верних савезника осипа. Све је више европских земаља које доводе у питање америчку спољну политику јер она значи уједно и економско самоубиство тих земаља. Упркос бројним покушајима Сједињене Америчке Државе увиђају да губе битку ресурса јер не могу да пруже Европи алтернативу, са једне стране, а са друге стране, унутрашњи финансијски проблеми онемогућавају амерички маневарски простор у настављању доминантне позиције када се ради о финансирању сукоба.
И док су све очи уперене у Украјину врши се једно дуготрајно испитивање граница снаге и односа између САД и Кине, при чему је Тајван постао идеално место за то. Посета Ненси Пелоси, председнице Представничког дома америчког Конгреса, је учинила да односи у том региону постану затегнутији него икада. Када се ради о ситуацији у Тајвану она не може бити сложенија. И док Кина види Тајван као део своје територије, САД званично не признају ову државу, али их то не спречава да им продаје своје савремено оружје, шаљући при том своје истакнуте државне званичнике у посете које се могу окарактерисати као званичне. Убрзо након посете Ненси Пелоси Кина је покренула опсежне поморске и ваздушне војне вежбе којима је јасно ставила до знања да се овакво понашање неће толерисати у региону. Стивен Мекдонел је као британски дописник за Би-Би-Си, урадио анализу ових војних вежби и географски показао како је Кина тиме практично опколила Тајван. Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров је указао да је посета Ненси Пелоси Тајвану озбиљан показатељ америчког непоштовања међународних институција и закона, при чему је упоредио дешавања која су следила у Украјини са оним што тренутно САД раде у Тајвану. Иако стижу информације са различитих страна о томе да је Пелосијева одлуку о посети донела сама, а не као чин званичне посете Тајвану, ипак се ради о високој представници власти САД која нема луксуз да тако нешто учини самостално без визије о томе шта би та посета могла значити. Украто Бајдену је потребан рат како би се међу америчким грађанима ширио страх од глобалног сукоба, а у циљу боље контроле становништва.
