Home СТАВОВИ Популациони трендови до краја XXI века: примат „људских ресурса“

Популациони трендови до краја XXI века: примат „људских ресурса“

3245
0

Драган Станар

Кинеска цивилизација једна је од најстаријих, најбогатијих и најплодоноснијих цивилизација које је човечанство упознало на свом путу развитка од пећина и примордијалних заједница ловаца-сакупљача до савременог глобалног пост-модерног друштва. Из мноштва материјалних и духовних дарова које је ова древна цивилизација изнедрила и подарила остатку света, чини се да су најдуготрајније и најдуговечније заправо велике мудрости произашле из ума и пера великих мислилаца, филозофа и мудраца. Једна од таквих је и велика мудрост, у форми „кинеске клетве“ коју данас имамо прилике чути све чешће и чешће, будући да стварност потврђује њену дубину. Наиме, у питању је чувена „кинеска клетва“ која каже „дабогда живели у занимљивим временима“. Иако наизглед сасвим безопасна, чак на први поглед и доброћудна, ова мисао заиста са правом носи етикету „клетве“, будући да су по правилу сва „занимљива времена“ заправо времена великих превирања, опасних промена и радикалних престројавања са потенцијално девастирајућим импликацијама, док су она „досадна“ периоди стабилности и постојања чврсте структуре. Од свих могућих атрибута којима можемо описати и покушати објаснити тренутни тренутак у коме се налази човечанство, свакако је епитет „занимљив“ један од оних који су ван сваке сумње и око којега ћемо сасвим сигурно постићи широки глобални консензус – наша генерација има „привилегију“ да живи у изузетно занимљивом и интересантном времену!

Комплексни фактори и сложени чиниоци који чине ово наше време толико занимљивим не само да се из месеца у месец множе, већ се једни из других деривирају, једни друге надграђују и комплементирају, генеришући синергију међузависних фактора радикалних и коренитих промена које сведочимо у свих сферама постојања – од оних глобално политичко-безбедносних и геополитичких до оних унутрашње-друштвених, па чак и персоналних. И док се у жижи врхунских стратега, аналитичара и прогнозера геополитичких кретања и промена у последњих неколико деценија налазе теме од неоспорно виталног значаја – пролиферација АБХ оружја и конвенционалног наоружања, енергетика заснована на фосилним горивима и „зелена трансформација“ енергетског система, доступност базичних ресурса као што су чиста вода и храна, глобална међузависна и умрежена економија и светска трговина, итд. – једна од тема којој се не посвећује довољно озбиљне пажње јесте тема популационих трендова. Све наведене горуће теме глобалне политичко безбедносне аналитике, без било какве намера да се потцени њихов значај, ипак су секундарне у односу на темељни фактор на којима оне суштински почивају, а то је фактор ресурса од првог реда значаја – људске популације. Јер, питања економског развоја, стабилне политичке и војне безбедности, одрживог еколошког развоја и експлоатације енергената земаља које су укључене у непрекидни процес међусобне кооперације и такмичења у динамичној арени међународних односа готово примарно зависе од популационих трендова у њима, тј. од кретања стања најважнијих, људских ресурса тих друштава.

Упркос вишевековној забринутости академских кругова за последице „неконтролисаног“ и потенцијално „неодрживог“ раста броја становника планете Земље, већина релевантних предвиђања говоре у прилог достизања одређеног „врхунца“ раста популације негде око 2100. године, када ће планету насељавати нешто мање од 11 милијарди становника. Неки чак сматрају да ће врхунац бити достигнут већ 2064. године, када ће планету насељавати нешто мање од десет милијарди људи, те да ће се до 2100. године број становника вратити на испод девет милијарди! По достизању тог броја, предвиђају стручњаци, уследиће веома благ, али континуиран и дуготрајан, пад броја становника. Посматрајући на овај начин, може се доћи до прераног закључка да, будући да популација расте, нема места забринутости за људске ресурсе као фактор геополитичких кретања, те да фокус анализа и стратегија треба бити на другим, наведеним, факторима. Међутим, тај би закључак био трагично погрешан, будући да раст популације који нас чека у будућим деценијама није равномерно распоређен међу земљама – и док ће популације неких значајних земаља несумњиво расти, друге велике силе ће се суочити са виталним питањем драматичног смањења броја становника, броја од ког зависе и економија и енергетика и безбедносни ресурси и готово све друго.

Према истраживањима стручњака са Вашингтонског универзитета, значајне глобалне и регионалне силе којима прети највећа опасност од драстичног смањења популације до краја века јесу Јапан, Русија, те изненађујуће, Индија и Кина! И док ће се популација Јапана смањити за невероватних 53%, а Русије за готово 30%, предвиђања су да ће се број становника Индија смањити за око 21%, док ће се популација Кине готово преполовити (48%)! Значајна земља као што је Бразил, „изгубиће“ у истом периоду скоро 50 милиона становника, тј. 20% своје популације. У преводу, то између осталог значи и драматично мање радне снаге, потрошача, војно способног становништва (у Кини се предвиђа смањење управо овог, војно-способног, узраста за чак 65% до краја века!) и свега осталог што пружа богатство људских ресурса у једној земљи.

Са друге стране, Нигерија ће према овим предвиђањима до краја века имати скоро 800 милиона становника, тј. 284% више него данас! Драматичан раст популације предвиђа се и за афричке земље као што су ДР Конго, Египат, Танзанија и Етиопија, чија ће комбинована популација достићи број од готово милијарду становника до краја овог века! Такав тренд предвиђен је за готово све земље у Африци, од наведених најмногољуднијих, до оних популационо најмањих. Несумњиво, ово ће имати радикалне последице по геополитичка кретања, не само на „црном континенту“, већ и на глобалном нивоу.

Истовремено, тренутно водећа глобална суперсила, Сједињене Америчке Државе, у апсолутно сваком предвиђању које је доступно, бележиће континуирани раст популације до краја века, чак и изразит раст до 2050. године! Предвиђања се разликују од оних конзервативних, која пројектују раст до око 440 милиона Американаца, до оних нешто „оптимистичнијих“ која предвиђају да ће број становника САД достићи цифру од чак 600 милиона до 2100. године! Наравно, оваквом расту у највећој мери допринеће имиграција становништва из свих делова планете у Сједињене Америчке Државе, а највише из земаља Централне и Јужне Америке, док ће САД наставити да увози најквалитетнију високо-квалификовану радну снагу из најразвијенијих земаља Европе и Источне Азије. Са друге стране, уколико Европску унију посматрамо као целину, прогнозе се крећу се од оних које предвиђају стагнацију (или чак благи раст!), до оних које предвиђају преполовљавање европске популације у следећих осамдесетак година. Без обзира које од ових прогноза за ЕУ анализирамо, кључни фактор за смањење пада (или оптимистично стагнацију) популације у ЕУ такође ће бити имиграција из оних делова света у којим ће се бележити оштар раст популација.

Не умањујући ни на који начин значај свих наведених, али и многих других, фактора који утичу на геополитичка кретања, глобални баланс снага и политичко-безбедносних интереса великих и значајних сила, чини се да се без озбиљне бриге и стратегије која би адресирала популациона питања, сви други правци наступања у глобалној арени чине секундарним и донекле ефемерним, чак и уколико се покажу успешним! Јер, какав значај могу имати потенцијални економски, политички и војни успеси великих глобалних и регионалних сила као што су Русија, Кина, Индија, Бразил, итд. уколико ће се за неколико генерација број становника у тим земљама (а то значи и број радника и број потрошача и број војно-способних појединаца) малтене преполовити, док ће се са друге стране популација САД скоро па удвостручити првенствено захваљујући имиграцији, на коју ће се плански морати ослонити и ЕУ уколико жели да задржи постојећи популациони ниво? Заиста, живимо и живећемо у занимљивим временима!             

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here