Home АНАЛИЗЕ Преплитање традиционалног и савременог у политичком идентитету народа на Балкану

Преплитање традиционалног и савременог у политичком идентитету народа на Балкану

246
0

Миша Стојадиновић

Савремено друштво је довело са собом многобројне промене које коренито мењају слику света која окружује човека. Процес глобализације, транзиције, многобројни социјални конфликти, вртоглави развој технологије, индивидуализација и многа друга обележја савременог света свакодневно намећу изазове очувању човековог идентитета, човековог Ја. Проучавање идентитета је нарочито интересантно у областима које одликује мултинационалност, мултиконфесионалност и мултикултуралност. Балкан представља свакако добар пример овакве једне области на чијим се просторима секу лукови различитих цивилизација. У таквим друштвима се нарочито јавља потреба за редефинисањем политичког идентитета и његовим прилагођавањем савременим друштвеним процесима. За политички идентитет народа на Балкану се оправдано може рећи да се налази разапет између традиционалног и савременог. У том смислу је неопходно радити на развоју модерног демократског/ грађанског идентитета, који ће омогућити да се превазиђе овакво стање. Политичка култура представља значајан оквир у коме се формира грађански идентитет и коме стога треба посветити посебну пажњу. Тамо где нема политичке културе јавља се политичка некултура која представља једну од највећих препрека за формирање грађанског идентитета, али и за развој демократије уопште.

За идентитет се оправдано може рећи да представља прави извор смисла и искуства једног народа. О томе говори и Крег Калхун који каже да не познајемо народе без имена, нити језике или културе, код којих не постоји неки начин разликовања између себе и осталих.

Посматрати идентитет ван социјално-културног окружења је незамисливо јер се идентитети, било да се ради о индивидуама или нацијама, не формирају у празном простору, већ у једном специфичном социјално-културном миљеу, које је подложно динамици и протоку историјског времена.

Идентитет је, дакле, нераскидиво повезан са друштвом. Он се увек формира у односу са другим. Ради се о феномену који је почетком XX века Чарлс Х. Кули одредио као ,,учинак гледања’’ током кога појединац доживљава себе у искуству другог.  Ми своје Ја креирамо у интеракцију са другима што представља један реципрочан процес коме нема краја.  Створити грађански идентитет није нимало лако и за то је потребно обезбедити једно повољно демократско окружење. Загорка Голубовић истиче да је развој грађанског идентитета немогућ без развоја демократске свести, која чини окосницу постојања демократије у којој се улога индивидуа као грађана огледа у следећем: да раде на себи и подстичу сопствену способност да се суоче са стварношћу и, ако је неопходно (ако су индивидуална и колективна права прекршена), да се побуне против датог стања да би унапредили услове за слободан избор и активности; да развијају савест према сопственим дужностима и одговорност пред заједницом; да изграђују осећај заједништва и спремност да учествују у остварењу заједничког добра и солидарности; да се ослободе конформизма и постигну сопственост; да преузму ризик код опозива датог политичког руководства ако ради против интереса друштва и индивидуа.

Габријел Алмонд одређује политичку културу као мрежу индивидуалних оријентација и ставова припадника једне заједнице према политичком систему. Алмонд сматра да је оријентација базична категорија која претходи заузимању ставова у којима он издваја когнитивне, афективне и вредносне димензије.

Роберт Лејн   сматра да приликом спознаје политичке културе неког друштва или средине сазнајемо мишљења, вредновања и осећања људи о важним политичким питањима као што су на пример: питање слободе, једнакости, демократије, партиципације у власти, рата и мира, могућности рада и зараде… Живојин Ђурић и Драган Суботић истичу да цивилне врлине и грађански идентитет представљају основно језгро принципа грађанства који представља основни израз политичке културе једног друштва.

Разматрајући политичку културу можемо издвојити два фактора који у великој мери утичу на њен настанак и развој, а то су политичка традиција и политичка социјализација.

Тамо где немамо политичку културу јавља се политичка некултура. Политичка некултура представља једну од главних препрека за формирање грађанског идентитета, а самим тим и за остваривања демократије уопште. Код нас постоји, како то Ђ Шушњић лепо каже, опасна навика која се одражава у начину на који мислимо према којој постоји само за и против. Они који нису за нас, тј. они који се не слажу са нама, са нашим ставовима и убеђењима су против нас. Ово је тотално погрешан начин размишљања. Њему недостаје оно између. Друштвена ситуација је много сложенија од просте поделе на за и против, и док се то не схвати, увек ћемо имати спорове и сукобе. Макс Вебер истиче три кључне особине које би требало да имају политичари: страст, одговорност и мера. Без тога не може постојати права политичка култура која ће водити ка једном демократском режиму. Оно што се најчешће дешава је да у политичким односима преовладава страст док одговорност и мера изостају.  То може довести до развоја политичког насиља чији су појавни облици: претња силом, принуда, притисак, психофизичко злостављање, политичко убиство, атентат, насилни протести, побуне, нереди, немири, тероризам, репресија, терор, устанак, грађански рат и рат агресија.   Оно на чему посебно морамо радити приликом развоја политичке културе јесте развој дијалога и толеранције. Када се ради о политичком дијалогу и толеранцији, уважавање и прихватање права на различитост је нужно.

Ђуро Шушњић указује на то како на нашим просторима постоје такозване константе нашег менталитета које се показују као сметња разумевању, поверењу и помирењу између наших народа, вера и култура. У том смислу он истиче следеће обрасце мишљења, веровања и понашања (националне, политичке и културне):

1.         традиционализам – То је идеологија која потомцима намеће идеје, веровања, вредности и норме њихових предака да их следе без поговора и приговора, не обазирући се на промене у спољашњој средини или унутрашњем искуству. Традиционализам представља тешку препреку у комуникацији између два народа која је могућа само под условом да се оба система схвате као отворена, недовршена и несавршена. Традиција јесте битан део културе сваког народа, али треба водити рачуна да она не постане кочница у даљем развоју друштва. Традицију треба гајити и чувати, али увек треба бити отворен према новим искуствима, јер традиционализам може бити велика препрека, како у сарадњи двају народа, тако и у развоју народа који из те сарадње може проистећи.

2.         ауторитарни менталитет – Народи на нашим просторима су одрасли у једној ауторитарној атмосфери, како у породици као елементарној заједници, тако и у држави као политичкој организацији друштва. Тешко је очекивати да се овакав начин мишљења, веровања и понашања промени током ноћи и прерасте у демократски. Два су услова неопходна да би се држава ослободила овакве препреке а то су: демократски услов – који је остварљив и имати народ зрео за дијалошки начин мишљења, веровања и понашања – који је тешко остварљив. Наиме, лакше је у некој земљи донети демократске законе него одгојити народ у демократском духу, а без тога нема истинске демократије.

3.         политичка некултура – Ова препрека постоји у нашем начину размишљања који се манифестује у томе да за нас постоји само за и против. Оваквом начину размишљања недостаје оно између. Друштвени односи су доста сложенији од овако поједностављеног начина размишљања и све док се то не схвати увек ће бити простора за сукобе. Оваква подела, иако се чини логичном и практичном, веома је опасна.

4.         антиинтелектуализам – Он се манифестује у одбацивању интелектуалаца у неком друштву уместо да се они искористе зарад напретка тог друштва.

5.         предрасуде – ,,Предрасуда је (позитиван или негативан) став појединаца или групе према другом појединцу или групи, који се не темељи на познавању чињеница и рационалних разлога: чињенице и разлози могу бити при руци, али предрасуде остају недирнуте.’’  Један од најпознатијих примера предрасуда је свакако ситуација у којој се странац доживљава као сумњив и опасан без икаквог рационалног разлога, само због тога што је странац. Предрасуде се манифестују на мноштво различитих начина. Ту су, на пример, предрасуде према полу, вери, нацији, раси… Предрасуде је, када се једном укорене, веома тешко искоренити. Оне могу бити нападане рационалним ставовима и против њих се могу износити веома јаки аргументи, али како су оне пре свега емоционални ставови тешко их је на тај начин уклонити. Предрасуде су веома опасне јер је довољна мала провокација да ескалирају у насилне сукобе.

6.         непостојање критичког јавног мњења – На основу бројних истраживања може се видети да се веома мали проценат јавног мњења може окарактерисати као критичко јавно мњење. Углавном се медији користе у манипулативне сврхе помоћу којих владајуће групе обликују мњење на начин на који то њима одговара. Тако се ствара идеологија којом се стварност представља онако како то одговара онима који владају.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here