Драган Станар
Посматрајући последњих неколико година, тачније од избијања пандемије Ковид-19 до данас, стиче се утисак да је човечанство нагло закорачило у један турбулентан период у коме се, као основни сентимент општег расположења, може препознати општа несигурност, неизвесност и губитак дугорочнијег предвиђања и нормативне контроле времена. Није само глобална пандемија без историјског преседана вишеструко утицала на готово све сфере људске цивилизације и појединачних живота, већ је то свакако урадила и глобална безбедносна криза која се манифестовала у оружаном сукобу у Украјини, потенцијалном новом жаришту на Тајвану, опасности од употребе нуклеарног оружја, поларизацијом и антагоноизацијом запада и истока, итд. Очекивано, својеврсна синергија свих ових фактора имала је дубок утицај и на глобалну економију, проузрокујући надолазећу глобалну рецесију, смањивање тржишта рада, „галопирајућу“ рецесију, опште сиромашење, несташицу хране, енергената и готово свих сировина. У, иначе шароликом, дијапазону стручних анализа и прогноза, као ретко када у историји данас имамо једногласни чврст консензус да је цео свет загазио у значајну и потенцијално веома опасну економску кризу којој се не може поуздано утврдити крај, нарочито имајући у виду магнитуду и диверзитет проблема и изазова са којима се суочава човечанство.
Упркос великој неизвесности која прожима садашњи тренутак у историји, одређени цивилизацијски елементи „понашају“ се статички, те се не примећује велика и значајна промена. Један од таквих елемената јесте корелација степена образовања и каријерног потенцијала, у сваком смислу – од пројекције прихода, преко могућности напредовања, до стицања друштвеног угледа. Без обзира на кризу и изазове у економији и на тржишту рада, савремени свет, а нарочито наша „западна“ цивилизација, перцепира високо образовање као једна од кључних фактора доброг каријерног и финансијског позиционирања – стицање факултетске дипломе данас је циљ огромног броја младих људи који имају амбицију да раде профитабилне и цењене послове и да буду што конкурентнији на тржишту рада. Нажалост, али потпуно очекивано, овај тренд пораста својеврсне „потражње“ за високим образовањем следио је и тренд још већег пораста цене студирања и уопштено цене онога што подразумева „студентски живот“. Тако је рецимо у САД, од деведесетих до данас, цена школарине и више него удвостручена, а поређењу са осамдесетим годинама цена студирања је чак три пута већа! Овај је тренд, наравно, највидљивији и најупечатљивији управо у најбогатијим и економски најмоћнијим државама света, где је стицање високог образовања у једном тренутку постало нешто попут оксимороничог „нужног луксуза“ – нужног јер омогућава стабилно запослење и каријерно напредовање; луксуза јер веома мали број младих људи може да поднесе трошкове стицања факултетске дипломе, чак и на универзитетима са нешто нижом репутацијом и ценом.
Студентски кредити избили су на површину као логично „решење“ и опција за превазилажење јаза између младих људи и универзитетских диплома које обећавају уносне зараде током каријере. Већ више деценија, огроман број младих Американаца ослања се управо на студентске кредите и задуживање током студирања како би дошао у позицију да буде конкурентан за високо плаћене послове. И док је у самом почетку тај процес можда изгледао одржив, студентски дуг у Сједињеним Америчким Државама порастао је од 2000-их до данас до неслућених размера, и представља један од највећих изазова за млађу популацију САД, нарочито имајући у виду веома осетан раст школарина. Данас скоро 45 милиона Американаца још увек отплаћује свој студентски дуг, који је у просеку нешто испод 20,000 долара по особи, а укупно пробија границу од чак 1,7 БИЛИОНА долара – како бисмо дочарали размеру те цифре, напомињемо да је то приближно укупној величини економија огромних и богатих држава као што су Аустралија или Бразил! Скоро пет милиона Американаца дугује преко 100,000 долара за своје студирање, те чак и они са најплаћенијим пословима имају проблем са намиривањем дуга, док се процењује да сваке године више од милион нових студената узме кредит. Према подацима Федералних резерви САД, по запослењу, млади људи у просеку троше преко 200 долара месечно на отплату свог школовања, а за отплату целокупног кредита просечно је потребно више од 17 година рада! У описаној ситуацију глобалне економске кризе која је свепрожимајућа и којој се не види крај, оваква врста дужничког терета постаје изузетно опасна.
Стога не треба да чуди августовска одлука председника САД, Џозефа Бајдена, да омогући помоћ, тј. неку врсту потпуног „опроста“ дела студентских дугова младих Американаца који се, поред дуга, сада суочавају и са изазовнијим тржиштем рада услед рецесије. Сама исплата студентских дугова стопирана је, услед ефеката пандемије, још од 2020. године. У Fact Sheet-у објављеном на сајту Беле куће, председник Бајден објавио је намеру да опрости од 10,000 до 20,000 долара студентског дуга најугроженијим категоријама дужника, тј. онима који имају испод-просечна примања – мање од 125,000 долара годишње за појединце, тј. мање од 250,000 долара за „дужничке“ парове. Од 14. октобра ове године, бивши студенти оптерећени студентским кредитом могу да попуне и предају прелиминарне пријаве за масован отпис дугова од стране државе, а из Министарства образовања оптимистично очекују да би планирани отпис (дела) дуга могао да се реализује већ у новембру. У блиској будућности најављене су и нове мере које имају за циљ смањивање дужничког терета на бившим студентима.
Очекивано, одлука Беле куће да отпише и „опрости“ огромну количину студентског дуга (процењује се да ће то бити преко 300 милијарди долара!) није прошла без отпора и гласних критика. Велики број критичара Бајдена види овај потез као не-тако-јефтин маркетиншки потез пред долазеће међу-изборе (midterms) на којима демократе имају проблем са привлачењем гласова и уопште излазношћу средње и млађе генерације. Такође, многи предвиђају да ће овај потез додатно појачати инфлацију у САД. Најгласнији протести долазе од критичара који сматрају овај потез изузетно неморалним и неправедним, јер ефективно анулира дуг само „друштвене елите“, тј. оног дела друштва које има високо образовање, добро плаћене послове, каријерне могућности, итд. – никакав дуг се не опрашта људима без високог образовања, који по правилу припадају сиромашнијем слоју становништва. Коначно, чини се да ова врста помоћи адресира тек последице проблема високог образовања у САД, а не његов корен. Основни проблем очигледно лежи у невероватно високим ценама образовања на универзитетима, не само у САД, него и у већини развијених економија западног света. Не само да су ове цене остале „неокрњене“ свеукупног глобалном кризом, већ су наставиле да бележе тренд раста којем се, такође, не види крај на хоризонту. Посматрајући тако, заиста се може увидети логика код оних критичара који у систему високог образовања у САД виде једну сложену и лукаву „дужничку замку“ у коју се млади људи намамљују идејама високих прихода које потенцијално доноси универзитетска диплома.
