Миша Стојадиновић
И док су текстови који су се бавили Сиријом на почетку кризе и у јеку војних интервенција превладавали широм света, данас је изгледа Сирија заборављена и препуштена сама себи. Почетак сиријске кризе су обележиле последице које су уздрмале читав свет, а понајвише Европу, међутим, данас се Сирија налази и даље у огромној кризи која погађа пре свега њено становништво које у XXI веку умире од болести и глади.
Сирија представља још једну у низу држава коју је захватио талас ,,арапског пролећа“, а чије су последице одјекнуле на глобалном нивоу. Оно што је обележило читав грађански рат у Сирији је што се, поред Асадових снага, побуњеника и Исламске државе, укључују и интереси великих сила, који су неретко међусобно супротстављени. Такође, у ову кризу су, посредно или непосредно, укључени и многи регионални актери, било да су умешани у овај сукоб пружајући подршку једној од страна, било да су погођени његовим последицама. очетак немира у Сирији се везује за крај априла, а нарочито за март 2011. године, када је локално становништво у таласу ,,арапског пролећа“ отворено почело да испољава подршку ,,револуцији“ у Египту. То је наишло на жестоку реакцију сиријске полиције, при чему су протести врло брзо постали оружани сукоби који су се пренели и на Дамаск. И можда је на први поглед то изгледало као неки вид спонтаног протеста, међутим он је био све само не то. Председник Сирије Башар ел Асад је поред великих притисака у земљи трпео и притиске са стране где су различите државе имале тотално супротстављену спољну политику у овом региону. Овоме су додатно допринели и проблеми са којима се Асадов режим суочавао, а који су последица велике економске и социјалне кризе у коју се Сирија нашла. Ова криза је постала плодно тло за ангажовање масовних протеста, што је на крају довело и до озбиљних оружаних сукоба. Док су Русија и Кина, са једне стране, 2012. године ветом спречиле први озбиљни покушај Асадове смене, тј. успостављање резолуције којом би се он обавезао да поднесе оставку, дотле су, са друге стране, САД, са свесрдном подршком многих Западних држава, отворено наступале против Асадовог режима. САД су у овим догађајима пружале подршку ,,умереној опозицији“ која се борила за Асадову смену, а сви заједно су се борили против Исламске државе и бројних других екстремистички наоружаних група на овим просторима. Ту се проблем само даље компликовао што је довело и до жестоких санкција САД и ЕУ. Тиме је овај конфликт добио и обрисе испољавања кризе између Запада и Истока и њихове међусобне супростављености на глобалном нивоу. Овде свакако треба поменути САД, Русију, Турску, Израел, као и неке од водећих арапских држава као што су Саудијска Арабија, Иран, Ирак и Египат, али и државе чланице ЕУ. Преливање конфликта са простора Сирије постаје очигледна опасност. Нико није сигуран, а последице ових дешавања су се, по многима очекивано, осетиле и у читавој Европи и са собом донеле читав низ догађаја које су унеле поделу између земаља чланица ЕУ.
Мигрантска криза је кулминирала средином 2015. године и наставила се и у 2016. години. Она је показала можда на најболнији начин како нико није имун од геополитичких дешавања широм света и довела је до преиспитивања самих корена Европске уније. Грађани ЕУ су били затечени на који начин дешавања на глобалном нивоу могу да утичу и на њихов свакодневни живот. Оно што се у први план може истаћи је да је криза довела до јачања разлика између европских земаља које су према овом проблему имале различите ставове и које су поступале сходно сопственим одлукама и интересима. Ти интереси су варирали од апсолутне одбојности ка уласку миграната на њихову територију и дизања зидова попут Мађарске, па све до њихове добродошлице у облику толерантне политике Ангеле Меркел. Сирија представља последњи пример земље захваћене ,,арапским пролећем“ који се по својим карактеристикама умногоме разликује од претходних примера, као што је то на пример био случај са Тунисом или Египтом. У Сирији је у великој мери изражена тенденција пре свега борбе за моћ домаћих ,,политичких елита“, а не онога што се у први план истицало у ранијим тзв. ,,шареним револуцијама“, тј. борба за права и слободе грађана. Укључивање фактора са стране додатно доприноси дестабилизацији на овим просторима отежавајући проналазак било каквог одрживог дугорочног решења. Криза која данас кулминира и даље са собом носи одјеке супротстављених интереса различитих интересних фактора на овим просторима. То се може видети и на основу начина на који су се ове две велике силе умешале у сиријску кризу. САД су саме донеле одлуку о укључивању у интервенције на овим просторима, док је Русија ушла у овај конфликт 30. септембра 2015. године на позив актуелног председника Башара ел Асада. И једна и друга страна су тврдиле да она друга нема право да се меша у овај конфликт. Такође, напори међународне заједнице да се пронађе решење ове кризе су тотално подбацили и на неки начин је само продубили. Усред сталног међусобног окривљавања, нарочито на релацији између САД и Русије, решење кризе се ни не назире.
Ситуација у Сирији је данас више него забрињавајућа. Независна међународна истражна комисија о Сиријској Арапској Републици из септембра: ,, Данас се Сиријци суочавају са све већим и неподношљивим потешкоћама, живећи међу рушевинама овог дуготрајног сукоба. Милиони пате и умиру у камповима за расељена лица, док ресурси постају све оскуднији, а замор донатора расте. Сирија не може себи приуштити повратак борби већих размера, али то је оно куда она можда иде, уколико погледамо извештај Уједињених нација из октобра може се видети да се Сирија суочава са најтежом кризом још од 2011. и епидемојом колере од које је оболело више од 24000 људи. Уместо конструктивних решења и даље траје међусобно оптуживање провладиних и опозиционих присталица за тренутна дешавања. Оштећена инфраструктура, несташица воде због недовољних падавина, пад вредности валуте и многа друга дешавања само додатно компликују ствари доводећи читаво сиријско становништво на ивици егзистенције. Во Виктор Нилунд, као представник УНИЦЕФ-а у Сирији се специјално бави правима деце у овој земљи, и као резултат својих активности указао је на стравичне последице. Његова сведочења из маја 2022. године која се могу наћи и на сајту УН говоре следеће: ,,Деца и даље сносе највећи терет деценијског сукоба у Сирији, са милионима детињства разбијених уништењем, расељавањем и смрћу. У међувремену, хиљаде деце бораца Исламске државе, од којих неки имају само 12 година, држе се на неодређено време у камповима на северу земље (…) Чињеница је да ова земља и њена деца већ 11 година живе овај рат. Онда је дошао COVID. А само ниво ускраћености и сиромаштва су још више наглашени за људе на терену. А онда то није било довољно. Онда сте имали експлозију у Бејруту, која је у суштини разбила економије и Либана и Сирије. А сада, са Украјином, цене горива, цене пшенице. Цене те две робе расту. И знате, колико дуго људи могу бити отпорни и наставити да опстају? Дакле, рекао бих да је то врста велике слике која прожима целу земљу и њено становништво. Онда је усредсређенија заправо ситуација деце на северу и истоку, која су, на овај или онај начин, била повезана са Исламском државом. И знате, то је у суштини темпирана бомба у изради. И тако, имате неких 10.000 деце, заједно са својим мајкама, која само чаме у логорима, у затворима, у заточеничким објектима на североистоку. И сваки дан око њих имате Исламску државу. Некима се тргује, неки нестају, а други су, наравно, савршено тло за узгој нових терориста.“ Поред спорадичних извештаја и комисије која прати дешавања у овој земљи мало тога се конкретног чини у циљу помоћи овој ратом измученој земљи у којом су обични грађани највише погођени. Очигледно је да се тиме врши додатни притисак међународне заједнице како би се провладине снаге ставиле додатно под притисак и како би се извршила промена режима. Овде се, међутим, оправдано поставља питање цене која ће бити плаћена на самом крају бројена људским жртвама обичних грађана.
