Драган Станар
Уколико бисмо желели да дефинишемо неке од носећих стубова оног ентитета којег данас називамо „западним светом“, „западном либералном демократијом“, или једноставно „Западом“, свакако да не бисмо могли избећи покушај дефинисање одређеног политичког система, утемељеног на чврстој демократији, као темеља целокупног Запада. Међутим, посматрајући из перспективе политикологије, не можемо идентификовати јединствен облик политичког система, у ужем смислу, који бисмо препознали и дефинисали као заједнички „западни политички систем“, услед његове хетерогености – од држава у којима је политички систем устројен на принципу парламентарних република, преко уставних монархија до полупредседничких и, коначно, председничких система. Највећа, најмоћнија и свакако најзначајнија држава Запада, Сједињене Америчке Државе, уједно је и једина држава унутар западног света у којој се власт артикулише кроз систем моноцефалне егзекутиве, са строгом поделом власти, тј. кроз председнички систем власти.
Стога је и природно што председнички избори у САД привлаче огромну количину медијске, али и политичке, пажње у свим деловима света, не само на Западу. Међутим, председнички избори нису једина форма „прославе демократије“ у САД – веома важан део политичког живота представљају и такозвани midterm избори, тј. избори који се одржавају на половини четворогодишњег председничког мандата. На овим се изборима, поред тога што служе као имплицитан и необавезујући лакмус папир за проверу задовољства гласача политиком владајућег естаблишмента и наравно председника, бирају сви посланици „доњег“, тј. Представничког дома америчког Конгреса (House of Representatives), као и око једне трећине „горњег“ дома, односно Сената (34 или 35 сенатора, у зависности од године). Уз то, скоро две трећине савезних држава бира не само своје гувернере на овим изборима, већ и велик број званичника на свим суб-савезним нивоима. Иако се у америчком председничком систему недвосмислена извршна моћ налази у рукама председника, те се у том смислу она формално не доводи у питање резултатима midterm избора, они могу имати значајан утицај на политику САД уколико већина у новом сазиву Представничког дома, а нарочито Сената (!) не долази из странке владајућег председника.
Управо је такав сценарио врло вероватан на предстојећим midterm изборима који су у Сједињеним Државама заказани за 8. новембар. Овакав исход избора није нимало изненађујући, будући да готово по правилу странке владајућих председника губе места у оба дома Конгреса на средини председничком мандата – у савременој историји САД, само је за време првог мандата Џорџа Буша млађег, на midterm изборима 2002. године, партија владајућег председника успела да „победи“, тј. повећа број места у оба дома Конгреса. У контексту свих потешкоћа са којима се тренутно сусрећу Сједињене Америчке Државе – од последица Ковид-19 пандемије, преко ескалирајућег сукоба у Украјини у који су Сједињене Државе дубоко инвестиране у сваком смислу, глобалне енергетске кризе, еколошких изазова, инфлације и економске кризе, па све до унутрашњих друштвено-политичких противречности најмоћније светске економије које еродирају друштвене односе и продубљују јаз између поларизоване јавности – прогнозери и добри познаваоци дешавања у САД најављују потенцијални дебакл Демократске партије и могуће преузимања потпуне контроле оба дома Конгреса од стране Републиканаца.
И док се чини да више нема никакве сумње да ће Републиканци бити доминантни у Представничком дому, исход резултата избора за Сенат нешто је теже предвидети. У тренутном сазиву Сенате приметан је потпуни еквилибријум – иако „црвена“ партија има 50 представника, наспрам „само“ 48 представника „плаве“, Демократске, партије, два независна представника припадају такозваном демократском кокусу, што ствара савршен баланс. Чини се да ће већину у Сенату обезбедити она партија која постигне успех на изборима у већини од шест „неодлучних“ држава – Невади, Џорџији, Пенсилванији, Мичигену, Аризони и Висконсину – а нарочито у прве три наведене које ће по свој прилици одлучити већину у Сенату до 2024. године и краја мандата председника Бајдена. Иако de jure постоји одвојеност грана власти, и са тим у вези независност председника од састава Конгреса, de facto потенцијално преузимање Конгреса од стране Републиканаца, а нарочито ако преузму већину и у Сенату, у великој мери може отежати потпуно спровођење воље Бајдена и његовог естаблишмента у ситуацију својеврсне политичке кохабитације.
Страхујући управо од оваквог исхода избора, Демократска партија улаже огромне напоре да дискредитује реторику и предизборна обећања Републиканаца, фокусирајући се не само на, сада већ пословичну, потенцијалну „опасности“ јачања утицаја Доналда Трампа унутар Републиканске партије, већ и на личну политичку харизму и утицај својих еминентних чланова. Стога наступи потпредседнице Камале Харис, прве даме Џил Бајден, па чак и бившег председника САД Барака Обаме на скуповима у оквиру демократских кампања у више америчких савезних држава представљају озбиљне напоре да се спречи сценарио у коме странка владајућег председника губи оба дома Конгреса на средини првог мандата. Интересантно, многи амерички експерти, чак и они традиционално блиски и наклоњени Републиканској партију, истичу да је за успех Демократа веома важно да актуелни председник Бајден што мање узима директно учешће у кампањи на локалном нивоу, будући да својим честим политичким гафовима додатно смањује свој, већ увелико пољуљани, политички кредибилитет. Тако Горман (Gorman) истиче да је евидентно да саме Демократе не желе Бајдена „ни у кругу од 100 миља“ од тренутних избора, страхујући од последица нових политичких „испада“, као што је последњи, од пре само неколико дана, у којем је актуални председник изјавио да је његова партија 2018. године спроводила кампању у „све 54 америчке савезне државе“!?
Потенцијално преузимање већине у оба дома Конгреса САД од стране Републиканаца могло би да отежа посао и спровођење идеја Беле куће не само на унутрашњем, већ и на спољашњем плану. Европски политички експерти првенствено предвиђају да би такав потенцијални исход midterm избора могао да изврши притисак на настојања САД-а да и даље војно и новчано помаже ратне напоре Украјине у огромним размерама, будући да се управо из републиканског табора чују најгласнији, додуше углавном усамљени, гласови против такве политике коју сматрају неодговорном према економској стабилности САД. Очекивано, забринутост око резултата избора јасно је приметна и у самој украјинској политичкој јавности која страхује од губитка подршке коју ова земља добија од САД, а која је убедљиво највећа у односу на све друге земље активно помажу Украјину у рату са Русијом, како у погледу војне, тако и у контексту хуманитарне и финансијске помоћи. Ипак, уколико нас је последњих неколико деценија, а можда и целокупан период после Другог светског рата, нешто научило онда је то свакако да се спољна политика САД веома споро и постепено мења, готово без икаквих радикалних заокрета и промена курса, без обзира на стање у унутрашњој политици и баланс снага између „плавог“ и „црвеног“ табора. У овом тренутку није рационално очекивати било какве осетне заокрете у односу САД према украјинско-руском рату, нарочито имајући у виду како чињеницу да већина становништва у САД и даље активно подржава напоре да се помогне Украјини, тако и чињеницу да ни унутар Републиканске партије нема консензуса по питању ограничавања помоћи овој земљи.
