Миша Стојадиновић
У време када се навршава нешто више од двадесет три година од НАТО агресије над Србима потребно је поново позабавити се овом темом како овако стравичан злочин никада не би био заборављен. Имајући у виду све јачу тенденцију ревидирања и прекрајања светске историје, потреба за овим постаје још јача. Потребно је посветити посебну пажњу критичкој анализи ,,интервенција“ које су извршене у СРЈ под окриљем борбе за заштиту људских права и демократије. У овом раду се преиспитују општеважећи разлози за НАТО напад на СРЈ при чему се истовремено указује на сву апсурдност постојања међународног права која је том приликом манифестована. НАТО снаге су 24. марта 1999. године отпочеле напад на Савезну Републику Југославију. Ове ,,интервенције“ под окриљем борбе за људска права су окончане после 78 дана. Склапањем војно-техничког споразума 10. јуна 1999. и повлачењем југословенске војно-безбедносне снаге са простора Косова и Метохије дошло је до завршетка овог стравичног догађаја. Разлози за напад на СРЈ су били, како кажу они који су били укључени у њих, очигледни. Користећи сличне речи у различитим формулацијама Џорџ Робертсон и Робин Кук су више пута објашњавали да је политички циљ да се избегне хуманитарна катастрофа на Косову и/или да се спречи криза да то постане катастрофа. То је требало постићи стратешким и прецизним бомбардовањем војних циљева (у почетку у Србији) како би се смањиле способности српских снага да наставе са својим насиљем, потисну косовске Албанце, а у циљу етничког чишћења.“ Клинтон је овај напад оправдавао потребом да се заустави етничко чишћење и донесе стабилност Источној Европи. Приликом бомбардовања СРЈ процењује се да је изручено негде између 10 и 15 тона осиромашеног уранијума, који има штетан утицај на живот и здравље становништва и данас. Кључно питање које се поставља овде је зашто је бомбардовање СРЈ од стране НАТО-а извршено?
Ален Бадју постављајући ово питање у свом чувеном делу Polemics (Полемике) долази до веома интересантних одговора. Овде на самом почетку текста који носи наслов On the War against Serbia: Who Strikes Whom in the World Today? (,,О рату против Србије: ко је напао кога у данашњем свету“) испитујући имена која су се користила за представљање ситуације у бившој Југославији, указује да су се она углавном оријентисала око трилогије појмова криминала, жртве и хуманитарних интервенција. Оваква трилогија је довела до очекиваног резултата који је био поздрављен као долазак великих ослободилаца са хуманитарног Запада. ,,Ова имена се користе како би се људи, који немају чак ни најудаљенији интерес у овим регионима, уверили да је процес декомпозиције Савезне Републике Југославије створио ову моралну трилогију. У смислу ове номиналне структуре, свако мора да разуме ситуацију, и да истовремено позове на интервенцију.“ Разлог овоме је уједно и то што је либерализам ослобођен свих стега у савременом друштву и наметнут као вид идеологије ,,због које долази до стратешког слабљења држава, при чему се оне своде на пуке администраторе капиталистички оријентисане светске структуре. При чему на крају имамо нову империјалну праксу која толерише, чак и подстиче уништавање одређених држава.“ Самим тим напад на СРЈ је био очекиван.
Нарочито је интересантан начин на који су ове тзв. хуманитарне интервенције биле представљене у медијима. Бадју издваја три главне групе изјава званичника НАТО-а усмерене у смеру оправдања бомбардовања: 1. демократске земље нападају тоталитарно диктаторство; 2. у знак сећања на Shoah (француски документарни филм о Холокаусту из 1985 у коме су представљени интервјуи Клауда Ланцмана [Claude Lanzmann] које је урадио са преживелим, сведоцима и злочинцима који су имали било какве везе са овим стравичним догађајем) свако етничко чишћење мора бити одмах нападнуто; 3. трупе истине нападају пропагандне лажи.
Оваква мистификација стварности захтева критичку анализу. Бадју аргументовано оспорава сваку од ових тврдњи, са друге стране, наводећи три за њега неспорне чињенице. На првом месту, наглашава да је одлука о бомбардовању Србије била све само не демократска. ,,О бомбардовању је одлучивала тајна конклава, иако се Милошевић генерално сложио са споразумом из Рамбујеа, сем са једном клаузулом коју би свака нација сматрала неприхватљивом (да буде окупирана од стране НАТО-а), а која је била ту само да би гурнула ситуацију у правцу рата. Американци и Британци су хтели интервенцију по сваку цену (…) Треба признати да су они конзистентни империјалисти. Ко год се не покори потпуно биће кажњен, и то је то. Демократија нема никакве везе са тим.“ На другом месту, ова експедиција није резултат жеље целог света, већ само једног његовог дела. ,,Израз међународна заједница је један од најупечатљивијих примера моћних дана који се представљају као инкарнација онога што постоји. Уосталом, иако УН не представљају много тога, чак ни напад на Србију није могао бити изведен путем њих! Ова међународна заједница заправо означава Американце и њихове разне слуге.“ Највећи део грађана широм света, али и Европе је био против војних интервенција, али нашу жалост не и мањина оних који су били извршиоци овог чина. И на крају, као треће, међународни суд у Хагу представља само елеменат империјалних амбиција великих сила. ,,Сви смо видели да је за време бомбардовања, чија је једина грешка да је трајало дуже него што је најављено, овај суд је сматрао да је мудро (само да би убрзали ствари и да би испунили жеље моралиста) оптужити Милошевића. Ова одлука је у потпуности одређена пропагандним бригама војних лидера НАТО-а.“
Уколико и поверујемо у све оно што се говорило приликом бомбардовања СРЈ, онда се, према Бадјуу, намеће проблем шта, дакле, рећи о људима из НАТО-а? Ту првенствено мисли на термин прецизно бомбардовање који се тада толико олако користио. Прецизно бомбардовање подразумева гађање само војних циљева што за време читаве кампање то никако није био случај. ,,Британске ваздухопловне снаге нам данас кажу да уколико је 40% бомби које су пале на Косово и Србију погодило своју мету, онда то уопште није лоше.“ Али истовремено одговор изостаје на једно друго питање: ,,Да ли нам неко може рећи где су и на кога пале остале бомбе и да ли је било геноцида косовских Албанаца?“
До одговора на ово питање је могуће доћи тек анализом зашто је на првом месту бомбардовање и започело. ,,У условима настајања нових прилика у међународним односима садржаним у новој расподели моћи на глобалном нивоу, настајању мултиполарног међународног поретка и све веће повезаности и међузависности државних и недржавних актера, када политички, економски и безбедносни изазови постају транснационални у свом домету веома је важно и позиционирање држава, посебно оних „малих“ у односу на ове промене.“ Уколико се погледају званични извештаји онда долазимо до тога да се чак ни у њима не могу наћи разлози за ове тзв. хуманитарне интервенције. ,,Свуда се траже немогуће масовне гробнице, а извештај ОЕБС-а говори о цифри од неколико хиљада мртвих (…), али није пронађено ништа што иоле подсећа на етничко чишћење.“ Прави разлог онда лежи негде другде и Бадју га проналази у томе што је напад на СРЈ послужио као тест односа снага после Распада Совјетског Савеза и завршетка Хладног рата. ,,Американци су желели овај рат да би понизили Русе, без директног конфликта, као и да пошаљу озбиљно упозорење Кинезима.“ Бадјуова анализа показује да се радило о конфигурисању светског поретка која се манифестовала јачањем империјалистичких тенденција у циљу спречавања успостављања регионалних сила. ,,Интервенције у Србији су показале да изузев у удаљеним деловима света где људи могу да се међусобно убијају без икаквог уплитања моралности, империјалне силе, које предводе САД и које организује НАТО, са УН које су само покриће, показују свој монопол рата у следећој форми: нећемо дозволити да нико победи у рату (…) САД су исковале своју планетарну моћ побеђујући у ратовима. Све што оне кажу јесте да је лекција научена: нећемо допустити да нико постане моћан.“
