Миша Стојадиновић
Када су НАТО и Србија склопили мировни споразум, Ноам Чомски указује да је Томас Фридман [Thomas Friedman] артикулисао широк консензус доктринарних схватања поводом овог догађаја који гласи: ,,Просвећене земље су отвориле нови миленијум пружајући одговор на ово критично питање савременог доба упражњавајући морални принцип да једном када протеривање избеглица почне, занемаривање Косова биће погрешно и зато је коришћење огромног ваздушног рата за ограничене циљеве било једино решење које је имало смисла.“
Уколико, међутим, желимо да стварно разумемо шта се у тренутку НАТО бомбардовања дешавало у главама америчког естаблишмента за Ноама Чомског треба прочитати књигу Џона Нориса, а за коју је предговор радио Талбот. Чињеница да је Талбот, иначе амерички аналитичар америчке спољне политике, био заменик државног секретара САД-а у периоду од 1994. до 2001. године додатно даје на значају ове књиге, а нарочито тврдњи која се налази унутар самог увода где се наводи следеће: ,,Гравитациона привлачност заједнице западних демократија наглашава да је Милошевићева Југославија постала прави анахронизам. Земље у региону су настојале да реформишу своју економију, ублаже етничке тензије и прошире цивилно друштво, док се Београд са великим задовољством кретао у сасвим супротном смеру. Мало је чудо да су се НАТО и Југославија нашли на курсу судара. Отпор Југославије тренду политичких и економских реформи – а не невоље косовских Албанаца – је разлог који најбоље објашњава рат НАТО-а.“ То је књига коју Талбот својим предговором велича у циљу проналажења адекватног приказа дешавања 1999. године.
Да узрок НАТО бомбардовања није била брига за косовске Албанце могло се видети и на основу великог броја извештаја западних докумената. ,,Међутим, занимљиво је чути са највишег нивоа да је реални узрок бомбардовања то што је Југославија била једина препрека да се у Европи реализује политички и економски програм Клинтоновеадминистрације и његових савезника. Сувишно је говорити о томе да је ово важно откриће такође било искључено из канонског описивања онога што се догађало.’’
Термин геноцид који се користи зарад оправдања бомбардовања СРЈ је за Ноама Чомског увреда за Холокауст. Овакво олако коришћење термина би онда значило да се геноциди дешавају широм света, а понајвише унутар граница онога што представља НАТО или од стране овог Савеза. Чомски истиче да је ,,према британској влади, која је била најокрутнији елемент Савеза, све до јануара 1999. године већина убистава је дошла од герилаца ОВК који су долазили да покушају да подстакну реакцију Срба, коју су добијали, да апелују на западне хуманитарце да бомбардују Србе.“ Значајан догађај који треба поменути према Чомском јесте педесетогодишњица НАТО-а која се дешавала усред свега овога, јер је било потребно да се покажу као спасиоци и хуманитарци читавом свету. ,,Ни речи није било том приликом о много горим стварима које се дешавале унутар самих НАТО граница (…) захваљујући масовном протоку оружја.“
Независна међународна комисија о Косову основана од стране Шведске владе августа 1999. године је донела интересантан закључак да је НАТО бомбардовање било нелегалан али легитиман чин. Чомски истиче да је нарочито интересантан каснији заокрет од стране копредседавајућег ове комисије Ричарда Голдстона [Richard Goldstone] чија је каснија анализа утврдила нешто сасвим друго, што је и у једном свом каснијем предавању истакао. ,,Злочини су уследили тек након бомбардовања и они су очекивана последица (…) но ипак се можемо тешити чињеницом да је Србија то ионако планирала“ Када је НАТО започео бомбардовање британски министар одбране Џорџ Робертсон (касније главни секретар Северноатлантског савеза) је у Доњем дому британског парламента изјавио ,,да је до средине маја 1999. Ослободилачка војска Косова одговорна за више жртава на Косову него српске власти.“ Због тога је и очекиван изузетно антинатовски став који је присутан код грађана Србије ,,пре свега због злочина које је НАТО починио у Србији 1999, његове улоге у отимању Косова и Метохије, учешћа НАТО у војним операцијама против српског народа у Босни и Херцеговини и Хрватској, али и због вишедеценијске социјализације грађана у правцу несврставања Југославије у војне блокове.“
Једна од највећи критика од стране Ноама Чомског упућена је и на рачун медија и селективног извештавања. Највећи проблем, међутим, настаје у ситуацијама чак и када медији извештавају о злочинима које су учиниле велике силе, они то чине тако да их не само оправдавају, већ чине нормалним, нужним, чак пожељним. ,,Рекао бих да су злочини чак и пријављени, али су били поздрављени. Није да су сви били непознати, као што је бомбардовање српске телевизије. Да то је било пријављено, али се сматрало да је то у реду, јер је ТВ станица описана као пропагандна станица, тако да је било исправно бомбардовање. То се стално дешава.“ Чомски каже да уколико мало боље погледамо оно што се дешавало можемо видети да су се ствари одвијале мало другачијим током. ,,Велики ваздушни рат био је предузет пре него што је протеривање избеглица почело на новом нивоу, и водио је ка брзој и огромној ескалацији протеривања и других свирепости.“
