Др Л. У. Курбанова, доктор социологије,
Чеченски државни универзитет „А.А. Кадиров“
Критичка оцена стања у републици, изговорена у диктафон, морала је, наравно, бити пропраћена приказом привржености републици. Страх, неповерење и бојазан да ће изговорити „нешто погрешно“ код саговорника, емоције су које саговорници нису скривали и резултат су њиховог устаљеног неповерења. Негативне оцене друштвено-политичког живота, земље и региона, даване су са опрезом и уз резерве, попут:
– „Мене политика не интересује“; „Не упуштам се у разговоре о политици, али, шта ви можете да поправите?“; „Само, знате, није реч о моћи, није ствар у њима“, и тако даље.
Религијски идентитет код значајног дела испитаника игра улогу друштвеног и моралног компаса. Религиозност се, у већој мери, проматра кроз симболичку праксу (ношење традиционалне муслиманске одеће, практиковање молитве, практиковање поста, давање милостиње).
– „Знам, и поред тога што смо субјекат Руске Федерације, ми ипак имамо другачији став. Ми носимо хиџаб, а они то другачије доживљавају. Из неког разлога, Русија још увек није спремна за то. У многим школама, кавкаским организацијама људских права, крше се права муслимана. Забрањено им је да се моле, да носе хиџаб, а чак и када се зна да муслимани посте, други настоје да их некако осујете. Верујем да, иако смо субјекат Руске Федерације, још увек нисмо прихваћени како доликује“ (Роза, 28 година)
Познавање религијске идеологије веома је површно. Сви испитаници јасно су исказали идеју универзалности ислама као религије у контексту моралних норми. Ипак, нису давали јасан одговор када је реч о чињеници да је друштво веома дуго функционисало устројено обичајима, али ван ислама, када је човек морао да се устројава према својим моралним темељима. Приметна је промена у основним моралним праксама у оквиру традиционалне културе (обичаја) и ислама.
– „У ствари, ми не знамо много о нашој религији, не проучавамо је онако како би требало. Али, ја сам је почела дубље проучавати пре четири године, док пре тога нисам знала основне ствари, осим пет стубова ислама…“ (Марјам, 27 година)
Међутим, потреба за духовно-моралном компонентом религије је прилично висока, при чему млади у религији виде социјалну и правну сигурност у животу, уз истицање значаја правилног функционисања верских институција.
– „Мени је религија на првом месту.
Сваке године постим рамазански пост, практикујем молитву, сваког четвртка нешто припремим – пите или нешто из националне кухиње, па делим комшијама, деци на улици. Желим да се још више развијам у религијском смислу“ (Марјам, 27 година)
Одакле ти сазнања о религији? (питање)
– „Прво сам похађала веронауку у школи. Имали смо часове историје религије. На тим часовима смо прво изучавали своју вероисповест, а потом и друге, а учили су нас и наше деде и бабе, очеви и мајке. Поред тога, сваку информацију можете пронаћи и на Интернету, из поузданих извора“ (Иман, 23 године)
– „Ми смо субјекат Руске Федерације, иако је наш регион више исламски; али, у случају било каквих проблема, ми не трчимо одмах на суд. Идемо прво код муфтије, код имама, код наших старешина. Ми доносимо одлуке по угледу на нашу традицију и веру; међутим, верска улема не може увек да помогне. Познавање Кур’ана је слабо, или не желе да заштите жене, не знам“ (Марјам, 27 година)
– „Као и сви муслимани: практикујем молитву на време увек, или барем у већини случајева, практикујем пост, дајем зекат, петком се молим у џамији. То је све као и све друго – као да си устао, умио се, мораш да једеш, да пијеш… То је живот, као и све остало“ (Хусеин, 28 година)
Истовремено, приметно је да религија такође има и психотерапеутску функцију у њиховим животима.
– „Ако немате кога да питате, онда питајте Бога – то је једина прилика да свако изнесе све што му је у мислима и затражи од Бога нешто, барем да добије неку додатну наду. Без вере нема ничега, нема ни мира; овај пут ће све бити у реду – кажете себи и чујете глас споља, све чините како треба, трудите се да радите, и све ће бити у реду. Нема другог излаза, можете се ослонити само на… ЊЕГА. Молитва пружа обнову, душевни мир, смирује вас да не будете агресивни према свима, како да кажем, како да опишем… (пауза)… У ова тешка времена, потребно је имати душевни мир и веру да постоји нешто важно што мораш урадити у животу, да имаш своје место, да твоја душа нађе мир од проблема, од свега…“ (Ислам, 29 година)
У исто време, приметне су потешкоће када је реч о имплементацији ислама у републици као скупу моралних и правних норми; испитаница је радила у наведеним структурама и била је више него други свесна законских потешкоћа када је реч о пресуди верске улеме, то јест, муфтије.
– „Жени је, у том погледу, веома тешко, њена молба може бити одбијена на много начина. Чак и ја морам да прибегнем коришћењу посредовања познаника, момака, мушкараца који ће речи коју реч за мене. Када бих сама отишла да разговарам, сигурна сам да би се то у 70 одсто случајева завршило неуспехом. Знајући да неко стоји иза мене, исход разговора се мења на боље“ (Сацита, 24 године)
Однос према својој земљи саговорници су исказивали у распону од демагошког одушевљења примитивном оптужбом Запада, и које је било тешко не посумњати, узевши у обзир „рад диктафона“, до негодовања и разочарења владајућим политичким институцијама, слабим социјалним осигурањем и постојањем корупције.
– „Иницијално, све потиче од западног утицаја, али то се није десило унутра, јер овде сви живе нормално. Сви добро раде. Они који напредују, напредују не ради позитивних разлога, већ из негативних, што се осликава на земљу и доводи до последица. Након тога, неки грађани окривљују саму Русију, иако Русија све ради само да би покушала да се одбрани и не изгуби своје достојанство“ (Камзат, 20 година)
Истовремено, испитаници су имали појединачне ставове када је реч о односу према уопштеном стилу живота „Запада“. Социјална и правна сигурност је прихваћена и добродошла. Такође, спремни су да прихвате демократске слободе у контексту формалних друштвених и правних институција. Међутим, категорички одбијају разматрање уношења промена у породичне и брачне односа, као и признавање алтернативних модела брачних заједница и интервенција државе у односима родитеља и деце под изговором заштите права детета.
Испитаници су указали на потешкоће које се јављају у међуљудској комуникацији уколико нисте одрасли „овде“. Констатовали су постојање недовољно избалансиране кадровске политике у републици, засноване на исказивању лојалности владајућој елити, а не на професионализму. Као резултат тога, указују на појаву низа друштвених проблема, попут: слабости и непрофесионалног функционисања друштвених институција, беспомоћности појединаца да задовоље своје свакодневне потребе.
У исто време, одсуство пијанства, забрану јавног приказивања нагог тела, као и оштрину одговора јавног мњења када је реч о моралности односа између дечака и девојчица, препознати су као показатељи стабилности јавног простора.
– „… долазе нам и Руси, Казахстанци, Татари, странци, могу спокојно да се обуку како желе. Једино што тражимо од мушкараца јесте да не носе шорцеве, јер нама то није у реду, то сматрамо ружним. Исто тако, и када девојке дођу у панталонама, мајицама без рукава, без марама на главама, нико им ништа не говори, јер ово је слободна држава, слободан регион, слободна вера. Ми од њих само тражимо да испоштују тај минимум, али их опет никада нећемо позвати полицију због некога, нити ћемо их избацити из зграде, већ ћемо им само прићи и објаснити. Ако немају одговарајућу одећу, сваки Чечен ће из части дати тој особи одговарајућу одећу или ће му дати усмерења. Из неког разлога, ми као регион нисмо прихваћени у Русији. Штавише, многи људи изражавају незадовољство поводом тога што се у Чеченску Републику улаже велики новац, уз истицање да не би требало овако брзо да живимо, да смо постали дрски.“ (Иман, 24 године)
Указивали су на привлачност републике за мигранте, не само када је реч о тржишту рада, већ и говорећи о начину живота чеченског друштва, истичући као позитивно одсуство пијанства, скромност у облачењу, поштовање старијих и поштовање родитеља.
– „Много долазећих људи овде тражи посао, многи схватају да су овде услови добри. Једноставно схватају да ће се овде према њима добро односити. Овде нећете срести пијанца, не говорим о томе да неко негде лежи пијан, већ ни да се тетура при ходу. То овде нећете видети. Ово је само по себи врло значајан показатељ, јер иако смо ми имали то и пре петнаест година, многи Руси, млади који су створили породицу, данас желе да им деца одрастају у пристојном друштву. У друштву у којем су сви пристојно обучени и пристојно се понашају. Знам многе породице које су се доселиле овде, не само како би се конвертовале у ислам, вероватно не желе само то, већ да би се на неки начин културно развили. Какви год да смо, ми се ипак држимо одређених правила и оквира.“ (Марјам, 28 година)
