Миша Стојадиновић
Друга половина 2022. године је у Великој Британији довела до отварања многробројних болних питања за која је веома тешко наћи решење. Ојбашњења за разлоге ове кризе су разнолика. Са једне стране постоји велики број заговорника тезе да је економска криза у Великој Британији ништа друго до кризе која је задесила читаву Европу, док је са друге стране све већи број оних који указују да је криза у великој мери уједно и полседица БРЕГЗИТ-а, као и многих других фактора. Уколико погледамо економске показатеље других развијених европских земаља може се видети да су се оне много боље суочавале са пандемијом, а самим тим и превазилазиле последице еономске кризе настале као резултат пандемије од Велике Британије. У тренутку пандемије се због БРЕГЗИТ-а одједанпут нашла гомила компанија суочена са многобројним изазовима чињеницом да више нису део Европске уније.
Како се економска криза продубљивала она је уједно постала и политичка јер је све већи број грађана гурнут на ивицу егзистенцијалне кризе почео да подиже глас против услова у којима живе желећи да обезбеде своја права. Уколико урачунамо инфлацију и примања може се видети да су плате према Канцеларији за националну статистику у Великој Британији обезвређење на ниво од 2001. године када је поменута евиденција почела да се води. Овакво стање је допринело да се више појединачних штрајкова битних институција и сектора обједине у један масовни штрајк који ће крајем 2022. године у потпуности паралисати Велику Британију. Здравство, образовање, саобраћај, поште, и многи други сервиси су заједнички подигли свој гласи и тиме јасно ставили до знања о озбиљности ситуације са којом се суочавају грађани ове земље. Железнички радици су у сусрет божићних празника изашли на улице и блокирали саобраћајну мрежу. Медицинске сестре су се такође придружиле овим захтевима, као и погранична контрола, што је само додатно закомпликовало ситуацију у овој земљи. Збир свих појединачних штрајкова је продубио кризу која је настала као вишедимензионални проблем изласка Велике Британије из Европске уније (што је довело аутоматски до смањивања колективних уговора који су били актуелни за време чланства), пандемија, као и константни раст инфлације су довели до тога да је до краја 2022. године због штрајкова изгубљено више од четристо хиљада радних дана што је највећи број изгубљених дана у последњих десетак година. Штрајкови који тренутно дестабилишу Велику Британију су најжешћи још од времена Маргарет Тачер 1980-тих година.
Почетак 2023. године се наставио у још жешћем стању, при чему су грађани још одлучније кренули у штрајк како би остварили своје захтеве и колико толико повећају свој животни стандард. Нова година у Великој Британији започела једнонедељним штрајком што је директно утицало на посао више од милион људи. Ништа мање одлучни у овоме нису ни поштански радници, аеродромско особље, медицинске сестре и болничари, додатнo уносећи хаос у земљи.
Према званичним изјавама Влада није спремна да удовољи захтевима штрајкача јер држава просто није у могућности да подигне зараде на начин који би пратио инфлацију, чиме ситуација све више почиње да личи на оно што се некада називало ,,зима незадовољства“, а односи се на штрајкове 1970-тих година. Имајући у виду да не постоје економске могућности да се удовољи захтевима промењен је и наратив званичника Велике Британије при чему се у својим изјавама нарочито истиче британски премијер Риши Сунак. Најављени закон за спровођење ,,минималних нивоа услуга“ у циљу сузбијања штрајкова који ће бити објављен од стране Сунака представља оштру меру обрачуна са штрајкачима на начин који се сигурно неће свидети великом броју грађана Велике Британије. Ригорозан закон ће обухватати шест сектора, укључујући здравство, железницу, образовање, ватрогасну и граничну безбедност, и захтеваће од неких чланова синдиката да наставе да раде током штрајкова како би задржали тзв. минимални ниво услуга.
Суштински ово даје веће могућности послодавцима, са једне стране, а са друге, онемогућава радницима пуно право на штрајк, јер би у случају да се нешто протумачи као одступање од минималног нивоа услуга било подложно тужби. Тиме би послодавци могли да туже синдикате и отпуштају раднике. Свакако да ће ово омогућити битним секторима у британском друштву да функционишу, барем на минимуму, чиме би се отклонила могућност свеобухватног параласања земље. Међутим, постоји и велика могућност да овако ригорозан закон изазове још јаче реакције и побуне које би веома брзо могле постати насилне. Тешко је очекивати да овај талас индуструјских покрета и штрајкова који паралише огроман број сектора у Великој Британији буде угушен насилно обичним законом који би имао право да штрајкове прогласи незаконитим и репресијама које би потом следиле. Било како репресивно решење, без спремности да се уђе у неке озбиљније преговоре и да се ситуација колико толико поправи по питању сиромаштва у које је гурнут огроман број становништва, је унапред осуђено на пропаст отварајући могућност све радикалнијим мерама којима ће британски народ бити принуђен да прибегне.
