Баранов Андреј Владимирович
Кубански државни универзитет, Краснодар, Руска Федерација
Криза националних држава и нови таласи формирања држава у периоду од 1991–2022. године су, објективно говорећи, природна последица глобализације. С једне стране, повећава се неједнакост стварних статуса држава и ресурса као основе за обезбеђивање њиховог суверенитета и интегритета. Као резултат тога, слабе, то јест, „неуспеле“ и дезинтегрисане државе постају плен транснационалних институција, а уједно и простор за поделу на сфере утицаја и зоне „контролисаног хаоса“. С друге стране, ови процеси дају шансу заједницама без државе (етничке и конфесионалне групе, региони) да искористе предности глобалних процеса за остваривање својих територијалних и политичких интереса. Као резултат тога, политичка мапа света ће се интензивно мењати у правцу формирања нових de facto империја и нових локалних држава.
Фрагментација земаља нелојалних колективном Западу је сврсисходан и регулисан процес, који своје трошкове пребацује на плећа жртава глобализације. Наведени процес осмишљен је како би се такве државе ослабиле или довеле до колапса, као и ради осигуравања могућности спољне геополитичке и економске контроле над њима. У ствари, ово је политичко-територијална димензија хибридних ратова.
Сматрамо да су водећи фактори фрагментације држава следећи: економска зависност од спољних центара моћи; недовршена изградња нације; слабост националног идентитета у поређењу са регионалним, етно-језичким и конфесионалним идентитетима; агенда територијалних сукоба.
Индикатори кризе државе су: присуство спорних и слабо контролисаних територија; економско, социјално и културно нејединство народа; однос ресурса државе и њених конкурената; јачина контроле (легитимне или нелегитимне) над територијом; мера радикалности метода борбе; међународна подршка и признање сецесионистичких покрета.
Користе се технологије информационог ратовања: дискредитација државе, њених симбола поноса и обележја националног јединства; конструисање имиџа „жртве“ (наводно дискриминисане етничке, конфесионалне или територијалне групе) и „непријатеља“ (државе); супротстављање регионалних, етничких и конфесионалних идентитета региона у односу на национални идентитет; подстицање територијалних сукоба, а у одређеним случајевима – стварање побуњеничких организација које оспоравају суверенитет државе; интернационализација сукоба и његово одржавање у контролисаном распону интензитета.
Опште карактеристике југословенског федерализма оцењујемо на следећи начин:
1) хијерархија и подређеност статуса територијалних јединица у оквиру државе;
2) подела територије земље на субјекте и несубјекта федерације; спорни статус Аутономне Покрајине Косово и Метохија;
3) етнички принцип структуре, територијалног разграничења и овлашћења субјеката федерације;
4) етничка група већине била је намерно и субјективно ограничена; власти су имплементирале курс напредног развоја периферије;
5) уговорни тип федерације, доведен до границе у Југославији – годишња ротација шефова савезних структура власти по етничкој линији;
6) јаз између декларативно-правног и реално-политичког институционалног система; да су владајуће елите скрупулозно следиле законе које су успоставиле, СФРЈ би се много брже распала и
7) комбинација етничких и државно-правних принципа устројства, што је неминовно довело до погоршања статусне неједнакости региона и етничких група у условима полиетничности; тежња за недостижним идеалом етнички хомогених субјеката федерације, што је подстакло етнократију, а у фази агоније социјалистичке Југославије и сепаратизам регионалних елита.
Студија историје федерализма у Југославији доказује беспомоћност етнотериторијалних модела државе у овој земљи. Разлози су геополитички положај јужнословенског простора на размеђу сукобљених цивилизација; оштрина и међусобно наметање основних социокултурних расцепа (етнички, верски, политички расцепи). Унутрашњим факторима распада оправдан је став држава чланица НАТО, као и Ватикана, када је реч о пружању подршке распаду Југославије на мале етнократске државе.
Водећи фактори кризе и распада Југославије били су: недовршена изградња нације; слабост националног идентитета у поређењу са регионалним, етничким и конфесионалним; агенда територијалних сукоба. Студија указује на беспомоћност етничког федерализма у Југославији као технологију изградње нације и регулисања етноконфесионалних сукоба. Разлози су геополитички положај јужнословенског простора на размеђу сукобљених цивилизација, као и оштрина и међусобно наметање основних социокултурних расцепа (етнички, верски, политички расцепи). Унутрашњим факторима распада додата је и НАТО агресија, која је ограничила суверенитет држава „фрагмената“ – наследница Југославије.
Југославија је доживела кризу, а потом и колапс као резултат избора децентрализованог федералног система, изградње етничке моћи и противречности између економских интереса региона. Запад је намерно дестабилизовао Југославију, подстицао етно-верске сукобе, изабрао стратегију цепања земље на слабе и зараћене сегменте, слабећи њено православно језгро – Србију. Сведоци смо феномена архаизације институција модернизованог друштва, приписивања етнократских и центрифугалних конотација институцијама федерализма, првобитно створених зарад помирења и компромиса. Технологија кантонизације Балкана распарчавањем полиетничке и поликонфесионалне државе служи сврси геополитичког инжењеринга. У контексту глобализације, постмодерна реархаизација демократских институција постаје све чешћи тренд и користи се од стране светског центра моћи у сопствене геополитичке сврхе.
Откривају се кључни трендови геополитичких промена у периоду од 2008–2022. године на Западном Балкану: успостављање лојалних политичких режима, наметање идеолошких оријентација методама информационих ратова, контрола транзита енергетских ресурса и транспортних артерија. Балкан је постао кључна тачка геополитичког надметања и великих експеримената Запада у изградњи квази-држава. Нелегитимна независност Косова је осмишљена како би се фрагментирао Балкан и створио „исламски клин“ за обезбеђивање НАТО база. Запад настоји да Руску Федерацију и СР Кину уклони са списка геополитичких и економских савезника на Балкану, као и да изолује континенталне силе (што се реализује ремећењем пројекта Јужни ток и укључивањем Црне Горе и Р. Северне Македоније у НАТО).
Сједињене Америчке Државе и Европска унија су постепено, током периода од 1999. године до 2022. године, уводиле земље Балкана у НАТО, окружујући Србију и тражећи промену њене геополитичке оријентације. Србија, која покушава да одржи самосталан политички и економски курс, нашла се под све већим притиском Запада да призна независност Косова и одустане од савеза са Руском Федерацијом.
Одговор на геополитичке претње безбедности могла би да буде интензивна сарадња између суверених држава Западног Балкана на равноправној и обострано корисној основи, ван војно-политичких блокова. Решавање дугорочних сукоба може бити ефикасно само на основу јачања националног суверенитета признатих држава, гарантовања равноправности етничких и конфесионалних група. Неопходно је да Руска Федерација и НР Кина квалитативно активирају имплементацију политике „меке моћи“, као и да интензивирају координацију дипломатских и спољноекономских акција. Руска Федерација може постати гарант безбедности Србије и посредник у решавању косовског питања на основу очувања територијалног интегритета Србије.
