ЦСП
Председнички системи, попут онога који је установљен у Сједињеним Америчким Државама, предвиђају специфичан модел поделе власти према којем законодавна власт остаје у рукама парламента, али се за разлику од других система целокупна извршна власт концентрише у политичкој фигури председника. На тај начин најмоћнија политичка функција у једној земљи на својеврстан начин „синтетише“ оно што је класичним парламентарним демократијама нужно раздвојено на функције премијера и председника – председник, дакле, у председничким системима обавља и улогу „шефа владе“ и улогу „протоколарног“ председника, те се због такве концентрације моћи он по правилу бира директно на изборима, а не од стране законодавног тела, тј. парламента, као што је то уобичајено случај у парламентарним системима. На овај начин извршна власт је у потпуности одвојена од законодавне, што истовремено представља и највећу врлину али и највећу потенцијалну ману овог система. Наравно, подразумева се да је судска власт, трећи носећи стуб поделе власти у савременим државама, одвојена и од извршне и од законодавне.
Како је председнички систем утемељен на претпоставци важности нужне и строге поделе власти, тј. одвајања законодавне од извршне, природно је да сам председник формално нема моћ да директно утиче на рад парламента (не рачунајућу ту, наравно, неформалну моћ да утиче на чланове своје партије који седе у парламенту). Стога политички системи као што су Сједињене Америчке Државе баштине као веома важну институцију званично годишње обраћање председника Конгресу, у којем он као представник и носилац извршне власти извештава законодавно тело о „стању нације“. Ова институција прописана је и Уставом, у форми захтева да председник „повремено извештава Конгрес“ о стању у држави, и део је америчке политичке културе од 1790. године. Чувени „Говор о стању нације“ (State of the Union Address) традиционално се организује на заједничкој седници оба дома америчког Конгреса (Сенат и Представнички дом) почетком сваке године, углавном крајем јануара или почетком фебруара. Иако нису формално дужни да се лично обрате Конгресу, већ свој Извештај могу послати и у писаној форми, председници САД по правилу веома озбиљно узимају ову обавезу и лично говоре пред члановима оба дома Конгреса.
Овогодишњи „Говор о стању нације“ актуелни председник САД, Џозеф Бајден, одржао је касно 7. фебруара увече (рано 8. фебруара по Средњеевропском времену) пред сенаторима и члановима Представничког дома Конгреса, у трајању од нешто више од сат времена. Међу многим информација које су се могле чути, или се пак упадљиво „нису чуле“ од председника Бајдена, амерички политички коментатори издвајају неколико кључних, које су од великог значаја не само за грађане САД, већ и за заинтересовану глобалну јавност. Иако би било очекивано, услед чињенице да се „Говор о стању нације“ дешавао непосредно после великог скандала са кинеским балоном, за који америчка страна тврди да је био „шпијунског карактера“, да председник посвети много пажње односу са Кином, он се тек у једној реченици осврнуо на овај догађај и закључио да ће се САД „заштити уколико Кина буде претила њиховом суверенитету“. Изненађујуће је било и тек површно и кратко помињање ситуације у Украјини, као и потпуно изостављање било каквог помена катастрофичног земљотреса у Турској и Сирији. Ипак, ваља напоменути да је лични гост председника, тачније његове супруге, Прве даме САД, била украјинска амбасадорка у САД, Оксана Маркарова, што је протумачено као манифестација трајне подршке САД овој земљи. Чини се да, после много времена, спољна политика САД није ни приближно била у центру пажње, иако је динамика глобалних догађаја у години за нама незабележена од краја Хладног рата.
Фокус председника Бајдена био је на унутрашњој политици и „домаћим темама“, што су многи коментатори протумачили као показатељ да је Бајден заправо „Говором о стању нације“ започео своју председничку кампању за следеће председничке изборе који су планирани крајем следеће године. Најважнији елементи и теме Бајденовог говора су стога очекивано били економија, инфлација, незапосленост и све оне виталне тачке унутрашње политике на којима је његова популарност као председника била рањива. Очито је, у спремању обраћања, тим актуелног америчког председника посебну пажњу посветио оним питањима која су истраживањима јавног мњења дефинисана као потенцијалне слабе тачке Бајденове нове кандидатуре, што додатно говори у прилог тврдњама оних коментатора који су у „Говору“ видели почетак предизборне кампање. Бајден је такође искористио прилику да најави целу листу предлога о новим законским актима, што и јесте пракса у овим приликама. Међу најзначајнијим предлозима јесу и предлог измене закона о контроли оружја али и предлог реформе сектора полиције, за које је Бајден имао и симболичну подршку у виду гостију које је за те потребе позвао на свечаност, међу којима су били и родитељи Тајера Николса (Tyre Nichols), последње жртве полицијске бруталности која је преминула после батинања од стране полицајаца у Мемфису пре месец дана. Ипак, према општој оцени политичких аналитичара у САД, ни један од ова два предлога нема велике шансе да буде преточен у закон, нарочито после резултата midterm избора (избори на пола мандата на којима се обично промени однос снага у оба дома Конгреса) после којих је Републиканска странка донекле поправила свој положај у Конгресу, али ипак не колико је било очекивано и најављивано. Све у свему, обраћање пред Конгресом председника Бајдена поново је указало на дубоке поделе између две политичке опције у САД као и на почетак озбиљне припреме и демократа и републиканаца за кампању за предстојеће председничке изборе која би могла бити једна од „суровијих“, са обе стране.
