Миша Стојадиновић
Европа је у озбиљним проблемима који се манифестују озбиљним протестима и сукобима који се претварају у масовне штрајкове и који паралишу читаве земље. После текста о Великој Британији и протестима о којима смо овде писали, логично је било испратити и дешавања у Француској. Огромне протесте је покренуло осам водећих синдиката као одговор на најављене мере Емануела Макрона о променема пензионог система ове земље. Једна од кључних промена закона који је у Парламенту јесте померање старосне границе за одлазак у пензију са 62 на 64 године, са тенденцијом и на 65, али и 43 године радног стажа.
Штрајк је почео као вечита сага сукоба између одрживости економског система и права радника. И док са једне стране, Влада наглашава да је неопходна реформа пензионог система, са друге стране, синдикати су оштри у својим осудама јер та реформа угрожава права радника. Штрајк који је започео 19. јануара је наставио да се заоштрава, чиме је и Француска, поред Велике Британије, постала још једна европска држава која је потпуно паралисана. Од сектора који су најпогођенији овим штрајком су највише погођени просвета, јавни превоз, рафинерије нафте, али и снабдевање електричном енергијом.
Како су се протести заоштравали Макрон је постајао све одлучнији у спровођењу ове реформе која би требало да буде завршена постепеним повећањем старосне границе 2030. године. Иако се две трећине грађана противи овим променама и иако се поставља питање како ће овај закон проћи у Парламенту, од њих се недостаје. Истовремено биће потребна сарадња и са опозиционим снагама јер не постоји сагласност у оквиру власти. Тако је 7. фебруара на штрајк изашло на десетине хиљада људи док је недељу дана пре тога било преко милион људи. Око броја грађана тога дана на протесту не постоји сагласност већ се лицитира, неки сматрају да их је било више, неки мање. Полиција је изашла са изјавом да је демонстрирало око 757.000 људи, док синдикати сматрају да је били готово два милиона људи.
Париз, Ница, Марсеј, Тулуз, Нант, то су градови који предњаче са бројем демонстраната. Сама идеја за реформу пензионог система је настала још 2019. године али су вишеструки протести поводом тога одлагали ту одлуку. Подсетимо се да је Француска у току претходних две деценија била међу водећим земљама Европске уније према броју изгубљених радних дана због штрајкова.
Председник и премијер су наизменично бранили планове пензионе реформе у интервјуима за медије, говорећи да су они хитно потребни да се спасе систем који је пропао. Макрон је више пута изјавио: „Ако не спроведемо ове реформе, садашњи систем је у опасности“. Чак је искористио своје традиционално новогодишње обраћање да каже да мере морају бити донете како би се осигурало да француски пензиони систем буде финансијски одржив у „деценијама које долазе“.
Централни део закона биће подизање старосне границе за одлазак у пензију са 62 на чак 65 година или суочавање са смањењем месечних исплата – предлог који и политичка опозиција и синдикати сматрају посебно осетљивим и који је довео до распрострањених протеста и штрајкова.
Подсетимо се да су велике демонстрације зауставиле већи део Париза у зиму 2019-2020, пре него што су планови реформи привремено одложени. Када је ковид погодио Француску у пролеће реформе су потпуно заустављене. То приликом је један од умеренијих француских синдиката ЦФДТ прекинуо је штрајкове, али се овом приликом и он придружио протестима.
Постоје три начина на које је могуће извршити реформу пензионог система: подизање старосне границе за одлазак у пензију, смањење исплата или убризгавање нових средстава. Макрон је искључио и смањење исплата пензија, као и трошење више новца на систем, тако да једино остаје повећање старосне границе за одлазак у пензију.
Опозициони политичари делује да су се ујединили са онима који су против ових реформи и поднели чак око 20.000 амандмана како би успорили дебату уз подршку из дела левичарског савеза који се противи сваком повећању старосне границе за одлазак у пензију.
Протести су све жешћи, а сукоби са полицијом све чешћи. Анкета компаније Harris Interactive урађена током фебруара потврђује чвршћи став јавности који подржавају демонстранте, при чему се само 35 процената грађана изјаснило да подржавају владин предлог, што је девет процената мање него крајем децембра.
Демонстрације јесу неспорно огроман проблем реформама, али прави ризик лежи у парламенту јер премијерка Елизабет Борн тек треба да сакупи већину потребну за усвајање нацрта закона, упркос уступцима. Потешкоће реализовања пензионих реформи су индикатор проблема који су настали тиме што је Марконова странка изгубила парламентарне изборе у јуну, остављајући председников центристички савез са 250 посланика. То у преводу значи да је неопходно да придобију опозиционе политичаре да би добили 289 гласова, или да убеде неке да се уздрже да би добили већину.
Како год се ови протести завршили неизвесност спровођења пензионих реформи се наставља. Чак и ако се неким чудом и деси јединство у Парламенту синдикати ће тешко одступити са својих позиција. Истовремено поставља се питање легитимности спровођења закона којој се две трећине грађана противи. То може довести и до преиспитивања ставова представника у Парламенту и довести до тога да се ово не подржи. Уколико се овај закон усвоји могу се очекивати још жешћи сукоби и протести који ће довести до огромних економских губитака, даљег парализовања Француске, али и људских жртава уколико се покуша да се ти протести угуше насилно.
