Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Толеранција и cancel culture у модерном српском друштву

Толеранција и cancel culture у модерном српском друштву

298
0

Проф. др Драган Станар

Иако ће човечанство сасвим сигурно памтити 2020. годину као годину глобалне пандемије и Ковид-19 вируса који је променио начин живота целокупне планете, неколико веома значајних догађаја такође се одиграло у „години короне“. Један од њих била и ескалација незадовољства, друштвене тензије и политичко-културног конфликта у Сједињеним Америчким Државама који је, нажалост, резултовао насиљем и нередима на улицама најмоћније државе на свету. Насилна кулминација незадовољства дошла је после готово деценије константних друштвених тензија које су осликавале својеврстан сукоб идеологија и конфликт полова унутар савремених демократских друштава, где су разлике између либералних и конзервативних вредности постале исувише велике. Покрети као што су Occupy, Me Too, Black Lives Matter и други који су се појављивали у последњој деценији у развијеним западним демократским друштвима настајали су на платформи отпора репресији (разних) мањинских група и борбе за друштвену једнакости различитих идентитетских група унутар западних друштава. Иако су се различити покрети заузимали за права различитих угрожених друштвених група – сиромашних, радника, жена, афро-америчке популације, имиграната, итд. – постоје одређене сличности у вредностима и механизмима борбе ових покрета против експлоатације, шовинизма, сексизма, расизма и других облика репресије и друштвене неједнакости и неправде. Један од тих механизама доживео је своју артикулацију у феномену такозване cancel culture, односно културе укидања или поништавања која је своју зрелу фазу доживела са Black Lives Matters покретом.

Феномен „културе укидања“, односно cancel culture, представља савремену друштвену форму маргинализације и широке друштвене екскомуникације појединаца, група или појава (међу овим појавама могу бити песме, филмови, слике, и друге форме културне баштине) који се тумаче као репресивни, сексистички, расистички, итд. Позивањем на потпуно „укидање“, тј. потпуну екскомуникацију свакога ко се перцепира као недовољно толерантан према различитостима и идеалу диверзитета, настоји се елиминисати свака форма репресивности и увредљивости из јавног простора. Иако декларативно заснована на добронамерним темељима борбе против нетолеранције, cancel culture има дубоке и веома опасне импликације не само по слободу говора и легитимизацију идеолошке цензуре, већ и по само питање идентитета. Бити „укинут“ због ставова који се тумаче као недовољно толерантни не значи само бити у немилости медија и јавности, већ и бити отпуштен за посла, трајно онемогућен за рад, маргинализован и остракизован у заједници. Иако је цео феномен културе укидање изразито комплексан и захтева много дубљу и опширнију анализу, изузетно је важно посебно подвући његов утицај на поткопавање носећих идентитетских стубова одређених група. Наиме, у свом зрелом облику, култура укидања не зауставља се у границама садашњости већ „укида“, „поништава“ и „прецртава“ чак и значајне историјске личности чији ставови нису у складу са тренутно важећим вредностима и доминантном идеологијом. Укидање историјских личности de facto значи њихово избацивање из историје, из колективног памћења и идентитета једног народа или етничке групе, што се може очитовати и као поништавање историје неке идентитетске групе услед њене непожељности и „неморалности“. Огроман и опасан изазов настаје када се настоје „укинути“ личности на којима се у великој мери и гради идентитет једног народа – тако је само у протеклих годину дана покушано „укидање“ Бенџамина Френклина, Џорџа Вашингтона, Кристофера Колумба у Сједињеним Америчким Државама, Винстона Черчила у Великој Британији, па чак и Леополда II у Белгији и Наполеона у Француској! Разлог захтева за ефективно брисање ових великих личности из историје путем рушења и укидања споменика, брисања њихових имена са институција, и сличних механизама јесу њихови ставови о другим расама, женама, сексуалним мањинама, другим религијама, итд.

Из перспективе питања модерног српског националног идентитета и оснаживања толеранције у српског друштву и у региону, интересантно је посматрати и очекивано „преливање“ cancel culture феномена и на ове просторе. Када говоримо о овој врсти „укидања“, не може се објективно тврдити да је овај феномен евидентан у савременој српској култури. То, наравно, не значи да не постоји притисак одређених друштвених група да се неке јавне личности такорећи „укину“ из јавног живота уопште услед изношења ставова који у складу са оним што представља идеолошко-културни мејнстрим. Срећом, размере и учинковитост таквих притисака неупоредиво су мањи него у најразвијенијим западним демократијама. Међутим, оно што је свакако много опасније по стабилност идентитета и толеранцију у Србији и региону јесу покушаји и притисци одређених група да се механизам cancel culture-е примени и на историјску раван, по угледу на западне трендове. У пракси то значи позивање на „укидање“ значајних историјских личности, које су виталне за културу и идентитет српског народа, услед некомпатибилности њихових ставова и виђења са савременим друштвеним вредносним стандардима. Евидентна грешка у оваквој логици ствари је свакако примена важећих друштвених вредносних стандарда на људе који су живели и стварали у потпуно, некада и радикално, другачијим околностима, под утицајем драстично различитих социјалних стандарда и историјских услова. Животи и стваралаштво генерација које су живеле вековима, или чак миленијумима пре нас и нашег света, немогуће је посматрати на такав начин који занемарују историјску перспективу. Уколико учинимо ту грешку, биће потребно „укинути“ готово сваког великана не само националне, већ и људске цивилизације – од Платона преко Александра Великог до Леонарда и Канта.

Можда најочигледнији пример употребе механизама cancel culture-e у савременом српском друштву јесте анатемизација великих историјских личности као што су Карађорђе, Николај Велимировић и нарочито Петар Петровић Његош, као неподобних и морално неисправних националних фигура-јунака услед њихових ставова према хомосексуалцима, женама, другим нацијама и религијама, итд. Напори да се оспори значај једног Његоша за колективни српски идентитет, да се он de facto „укине“ из српске историје, оптужујући га за шовинистичког и расистичког геноцидног писца, истовремено су и напори да се целокупан идентитет који се у великој мери ослања на његове мисли означи управо као такав. Одрицање од било какве „неподобне“ прошлости, коју ваља „укинути“ представља и одрицање од темељног идентитета који је изграђен на тој и таквој прошлости. Историја нас учи да овакав процес не може водити ничему доброме, како за сам народ који остаје идентитетски „изгубљен“ тако и за све остале народе који га окружују. Не постоји нити једна етничка група, нити један народ, не само на Балкану већ ни на свету, чији се идентитет не ослања на идеје и дела историјских фигура чији би ставови и светоназори данас били потпуно неприхватљиви, неприкладни и увредљиви. Међутим, то ни на који начин не значи да су савремени етнички идентитети само по себи неприхватљиви, неприкладни и да их је потребни „укинути“. Оно што је неопходно и нужно, поред разумевање историјске перспективе и уважавања специфичних историјских околности, за конструктиван однос савремених етничких група јесте толеранција и схватање да савремени национални и етнички идентитети нису одређени вредносно-неприхватљивим ставовима значајних историјских личности. Култура укидања стога мора бити веома пажљиво разматрана и анализирана у комплексним културно-етничким односима модерних балканских друштава, нарочито када се ради и преиспитивању прошлости и носећих стубова идентитета. Чини се да је и у самим западним демократијама, исходишту cancel culture-е, полако али сигурно сазрела свест о опасностима и импликацијама ове врсте „историјско-идеолошке цензуре“, нарочито када се ради о историјским фигурама на којима се темељи национални и етнички идентитет.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here