Миша Стојадиновић
Када се ради о оправдавању многобројних интервенција сусрећемо се са великом креативношћу која би требала да ,,обезбеди пристанак’’, међу којима свакако значајно место заузима теорија праведног рата. Мајкл Волцер је, описујући инвазију на Авганистан рекао да она представља тријумф теорије о праведном рату, који стоји раме уз раме са ,,Косовом’’. Волцер, говорећи о пацифизму каже да он има доста слабости јер је употреба силе понекад легитимна. Према Чомском, аргументи који се користе да поткрепе ову теорију углавном се базирају на премисама ,,изгледа ми потпуно оправдано”, ,,ја верујем”, ,,ја сумњам”. Жан Беткен Елштајн, бавећи се питањем политичког морала, указује да се ,,готово сви слажу, али уз изузетак крајњих пацифиста, као и оних који сматрају да би требало допустити да нас некажњено убијају они који нас мрзе, да је бомбардовање Авганистана несумњиво праведан рат.’’ Тачно је да употреба рата иако можда и може бити оправдана у неким случајевима, то сигурно није случај када се ради о случају Авганистана. Када је отпочело бомбардовање Авганистана октобра 2001. године председник Буш је упозоравао да ће се оно наставити све док Авганистан не преда људе које Сједињене Америчке Државе сумњиче за тероризам. Кључна реч овде је ,,сумњиче”.
Међутим, поставља се питање какав је био став грађана на глобалном нивоу поводом овог проблема. Галуп је крајем септембра 2001. године спровео истраживање јавног мњења о томе како су се кретали ставови светског становништва у тренутку када је бомбардовање најављено. Главно питање на које су испитаници требали да дају одговор је било следеће: ,,Након што се сазна идентитет терориста, треба ли америчка влада војно да нападне земљу или земље у којима терористи имају своје базе, или би, пак, требало да тражи њихово изручење и доведе их пред суд?’’ На основу добијених резултата може се закључити да је светска јавност у том тренутку била у великој мери на страни дипломатског начина решавања проблема у односу на војну акцију. Што се тиче Европе, подршка војном деловању се кретала у распону од 8% у Грчкој, па до 29% у Француској. Латинска Америка је показала најмању подршку америчким војним интервенцијама. Распон на овим просторима се кретао од 2% у Мексику, до 11% у Колумбији и Венецуели. Може се рећи да је једини изузетак на овим просторима била Панама где је 80% становништва било склоно мирољубивим средствима, док је 16% било за војне интервенције.
Ноам Чомски истиче да се подршка војној интервенцији у великој мери заснивала на једној кључној претпоставци, а то је да је утврђен идентитет одговорних за напад 11. септембра. На основу сведочења Роберта Мулера, директора FBI, може се видети да се чак и осам месеци након наређења председника Буша по питању бомбардовања ове земље и даље само нагађа о посредној повезаности Авганистана.
Што се тиче ставова Авганистанаца по питању овога, подаци су оскудни али ипак постоје и наводе се у Чомскијевим истраживањима: ,,Крајем октобра 2001. године, након три недеља интензивног бомбардовања, 1.000 авганистанских вођа окупило се у Пешавару – неки су стигли из егзила, неки из самог Авганистана, но сви су били одлучни у томе да треба свргнути талибански режим. Био је то редак пример јединства међу племенским вођама, исламским ауторитетима, завађеним политичарима и некадашњим командантима герилских група, објавили су медији. Међу њима је било много неслагања али ипак су једногласно затражили од САД да прекину ваздушне нападе те се светским медијима обратили апелујући да се заустави бомбардовање недужног становништва. Затражили су примену другачијих средстава у свргавању омраженог талибанског режима, циља који се, сматрали су, може остварити без убијања и разарања.’’
Жан Бетке Елштајн је, бавећи се Авганистаном, формулисала четири критеријума за праведни рат: сила је оправдана ако недужне штити од одређене опасности; рат мора бити отворено објављен или га на други начин мора одобрити легитимно тело; мора бити покренут са праведним намерама; мора бити последња могућност, након што су исцрпљене све остале могућности за исправљање неправде или одбрану вредности о којима је реч. Према Чомском ,,први услов у Авганистану се не може применити; други и трећи сасвим су бесмислени: агресорова отворена објава рата нимало не подржава тврдње о праведном рату, и најгори криминалци тврде да су имали праведне намере, а увек има и оних који ће их у томе подржати; четврти услов очигледно се не може применити на Авганистан.’’
У борби против талибана Сједињене Америчке Државе и НАТО су уништили земљу до темеља и покоривши је у име демократије прогласили победу. Та победа је била крунисана изградњом демократског режима који гарантује слободу и људска права свима, а нарочито женама које су највише биле погођене талибанским режимом. Демократија је могла да почне. Међутим, двадесет година касније ситуација се мења. Сједињене Америчке Државе и НАТО одлучују да се повуку из Авганистана и то је довело до огромног преокрета, не само у коришћеном наративу од стране политичких званичника, него и до нових страдања Авганистанаца. Наиме, док је победа Америке значила и победу демократије, повлачење америчке војске је искључиво кривица Авганистанаца. Бајден је у више наврата истицао да Американци не треба да гину зарад Авганистанаца, јер сами Авганистанци нису спремни да се боре против талибана. Дакле, након двадесет година изградње демократског система који је према изјавама америчких званичника био успешан, сада су за његово урушавање криви искључиво Авганистанци, а Американци уопште нису ни требали да буду ту. Изненадно повлачење НАТО снага са ових простора оставило је Авганистанце у таквом шоку да су они у једном изузетно кратком року били прегажени од стране талибана. Изгубљени, деморалисани и без икакве идеје шта треба радити, напуштени од свих, били су лак плен и нису ни могли пружити неки значајнији отпор. Након остварене победе талибани су рекли да ће ипак наставити да раде на развоју демократије на овим просторима, што је остало кратког даха. Убрзо након тога жене су избачене из свих друштвених сфера и закључане у кућу. Учитељице које су радиле у школама биле су позване само да би потписале како се неће враћати на посао и женама је опет ускраћено право на рад и образовање. Све се чешће могу чути вести о бруталним убиствима и прогону на овим просторима. Дакле, двадесет година стварања демократског режима у Авганистану од стране Сједињених Америчких Држава је резултирало тиме да се овај режим урушио као кула од карата за само пар дана. При том, за ово су криви само и искључиво Авганистанци.
