Naslovna ANALIZE ДРУГА СТРАНА ПАНДЕМИЈЕ: Ксенофобија у Кини

ДРУГА СТРАНА ПАНДЕМИЈЕ: Ксенофобија у Кини

91
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Ивана Пејчић

Појава корона вируса и проглашење пандемије покренули су талас антикинеских осећања. Будући да је вирус кренуо из Азије у самом почетку епидемије забележени су бројни расистички напади на Азијате широм света. Свесно или не, грађани су почели да „избегавају“ одласке у кинеске ресторане или продавнице чији власници воде порекло из Азије, а у појединим земљама забележени су и озбиљнији инциденти. Уз страх од болести, овоме су допринеле и изјаве појединих политичара, што је између осталог довело до значајног погоршања па и привременог „усијања“ појединих међудржавних односа.

Ако је почетак епидемије био обележен антикинеским ставом, након што је успостављена контрола над пандемијом у Азији, обрнути тренд се појавио у Кини. Како се повећавао број оболелих због оних који долазе из иностранства у Кину, расла су и  ксенофобична осећања у тој земљи. Страни држављани током априла били су изложени у почетку прикривеној, а касније све отворенијој дискриминацији.

Међу кинеским грађанима растао је све више страх а нетрпељивост била све израженија. Дискриминаторски су се понашале и локалне власти, чак и волонтери. Страним држављанима или онима које локално становништво перципира као странце све чешће је забрањиван улазак у ресторане, продавнице, паркове, чак и у комплексе у којима живе. У појединим деловима Кине, при уласку у јавне установе странци морају да прођу здравствену контролу која није предвиђена антиепидемиолошким мерама.

Најгоре кршење основних људских права забележено је у граду Гуангџоу. Тамо је постало „нормално“ да се одбије да се услуже странци у ресторанима или на бензинским пумпама. У том граду живи велика афричка популација, која је толико изложена дискриминацији да је представништво Афричке Уније (АУ), која је изузетно про-кинески настројено, било приморано да реагује и затражи реакцију и заштиту надлежних органа. Унија је поједине поступке локалних и регионалних власти, као што су масовно исељавање из станова, затварање локала и ресторана без образложења и увођење физичке блокаде афричке четврти, назвала отвореним расизмом. Овакви поступци су оправдавани наводном масовном појавом епидемије међу афричким становништвом у том граду, међутим то није у потпуности тачно будући да званична државна статистика каже да је у Гуангџоу у том тренутку било 111 „увезених“ случајева, од чега су само 16 држављани Африке, а сви остали су држављани Кине. 

Интересантно је да је најмање случајева дискриминације забележено у Шангају и Пекингу, који су седишта политичког и економског живота Кине. Разлог је вероватно тај што би свака врста дискриминације странаца у тим подручјима имала велики и негативан одјек у светским медијима.

Иначе, појава ксенофобије у Кини последица је, не само реакција на однос према Кини у свету током пандемије, већ је део и глобалних промена које се дешавају последњих деценија. Чињеница је да су кинески држављани „оптужени“ као главни кривци за избијање и преношење вируса, и да су суочени са „прогоном“ у САД, Европи, па и Русији. Током највеће епидемије у Кини, они су се суочила са скоро „глобалном изолацијом“, јер је велики број земаља забранио улазак кинеским грађанима. То се дешавало и у земљама које су „извор и главни заговорници људских права на глобалном нивоу“, као на пример земље ЕУ. Између осталог, „Wall Street Journal“ је током најгоре епидемије у провинцији Хубеи, Кину назвао „највећим болесником Азије“, а француски магазин „Courrier Picard“ објавио је чланак са насловом „Yellow alert“ у коме су описивали појаву глобалне претње „кинеског вируса“, што је касније постао уобичајени западни израз за Ковид-19.

Један од разлога пораста ксенофобије у Кини је и тај што се у званичним кинеским саопштењима инсистирало након смиривање пандемије да је већина нових случајева везана за иностранство. На званичном сајту кинеске Епидемиолошке службе свакодневне се наводило „да је једноцифрен број људи који се дневно, на територији целе Кине зарази коронавирусом,  а да више десетина заражених долази из иностранства“. Упркос званичним саопштењима, чињенице су показивале другу слику. Између осталог, од 26. марта ове године, странцима је био забрањен улазак у Кину тако да нису они могли бити носиоци вируса. Више од 90 одсто тих увозних случајева су кинески држављани који се вратили у домовину, после више месеци забране путовања у и из земље. 

Додатну нетрпељивост грађана Кине изазвали су и случајеви где поједини страни држављани евидентно нису поштовали кинеске анти-епидемиолошке мере. Они су кршили карантин и занемарили препоруке локалних власти. Појединци су изазивали и сукобе са обезбеђењем и полицијом. Иначе, кинеска полиција има веома стриктно правило којим је дефинисано да могу да употребе силу тек ако су физички нападнути или су други грађани животно угрожени. О таквим инцидентима су више пута писали и кинески и инострани медији. И поред тога, кинески правосудни органи најчешће избегавају да овим особама досуђују затворске казне, већ их кажњавају новчано или протерују из земље. То је у делу кинеске јавности изазвало реакцију да странци у Кини имају „нека друга права“, што такође није тачно, јер кинески закони предвиђају новчане казне као замену за затворске за лакша кривична дела. И то важи и за кинеске држављане. Али, у сваком случају створена  је медијска слика о странцима који су изнад кинеског закона, што је изазвало додатну нетрпељивост према странцима у делу кинеске јавности. 

Такође, ова нетрпељивост према странцима само је манифестација већ растућег националистичког осећања у Кини. Последњих година у државним медијима,  промовисане су идеје модерне кинеске државе, која је напредна, моћна и успешна за разлику од САД којој видљиво моћ опада, а Европска унија показује неефикасност. Током борбе против епидемије, на централним ТВ каналима, створена је слика глобалног рата са коронавирусом, где је Кина та која „поражава епидемију“, насупрот САД које су „неспособне да адекватно одговоре на епидемију“. Ово су искористили „кинески националисти“ који на својим форумима отворено деле идеје о кинеској супериорности. До сада ни један од ових сајтова није блокиран, иако Кина има законске одредбе којима је националистичко оглашавање кривично дело. И не само то, ови сајтови имају све више пратилаца, које у највећем броју чине млади Кинези. Имајући у виду колико кинеске власти контролишу интернет невероватно је да је то нека врста превида. Суштински само постојање сајтова указује на прећутну подршку кинеске власти. О атмосфери у Кини говори и податак да се на њиховим друштвеним мрежама појавио расистички стрип о странцима у коме их упоређују са „ђубретом које доноси океан“ и које се мора пажљиво уклонити, иначе ће да изазове нови талас епидемије. Све то мења слику дела кинеске јавности о странцима.

Када су ови случајеви дискриминације дошли до одређеног нивоа и када је уочено да су умешани и представници локалних и државних служби јавности се обратило Министарство спољних послова Кине са званичаним ставом државе: „У Кини третирамо све стране држављане једнако као кинеске. Одбацујемо различито поступање и немамо толеранцију према дискриминацији. Наш најважнији задатак је да спречимо увоз нових случајева и повратак епидемије, да би наставили са развојем земље на добробит свих људи, који стално или привремено живе у Кини, без обзира на националност. Да бисмо постигли овај циљ, потребно нам је разумевање, подршка и сарадња кинеских и страних држављана, без разлике. Посвећујемо велику пажњу свим инцидентима и неспоразумима у овом процесу и позивамо надлежне власти да побољшају рад са странцима и спрече дискриминацију и најоштрије казне све прекршиоце. Истовремено се надамо да ће се сви странци у Кини стриктно придржавати локалних антиепидемијских правила и позивамо их да сарађују са нама и подрже нас у борби против епидемије.“

Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Тим саопштењем се суштински изједначавају и критикују и странци и сопствени грађани. Ипак, након проблема које су држављани афричких земаља имали у Гуангџоу Министарство иностраних послова Кине је предузело мере за „смањење настале штете“. С тим у вези, организована је серија састанака, са представницима амбасада и локалних афричких заједница, у коме је потврђивано пријатељство Кине и афричких земаља. Ипак амбасадори дела земаља, предвођени Кенијом, упутили су отворено писмо МСП Кине, у коме се наглашава традиционално пријатељство, али исказују забринутост због појаве расизма и дискриминације према њиховим грађанима. При томе је истакнуто да су случајеви дискриминације које су починили кинески грађани занемарљив, јер је реч о неколико појединачних случајева али да је много већи проблем што су у то умешани, односно масовно изводили, органи власти и полиција Гуангџоуа.

Кинеско Министарство спољних послова поново је нагласио да су почињене велике грешке на локалном нивоу и да је Кина већ предузела мере да се то не понови, не само у Гуангџоу, већ широм Кине. Као показатељ озбиљности кинеске државе, значајно је повећан број припадника обезбеђења и полиције који обезбеђују амбасаде афричких земаља, а физички су затворени сви прилази амбасадама, тако да је сада до њих могуће доћи само пешке. То је већ конкретнија реакција кинеске власти у борби против дискриминације странаца у Кини. Чињеница је да ће након пандемије доћи до пада осећаја ксенофобије али то неће решити овај проблем. Уосталом, као што завршетак било које кризе никада није решио проблем ксенофобије било где у свету.

POSTAVI ODGOVOR

unesite svoj komentar
unesite svoje ime