Home АНАЛИЗЕ Либерална трансцеденција демократије у САД или „нова“ пост-либерална Америка

Либерална трансцеденција демократије у САД или „нова“ пост-либерална Америка

299
0

Драган Станар

Феномен савремене демократије готово неизоставно прати атрибут либерална, као дефинишућа одредница њене зрелости и развијености. Изостанак овог атрибута означава демократију у развоју, демократију која је још у процесу историјског прогреса ка коначном облику овог политичког концепта – демократију која нужно мора да „напредује“ ка либералној. Сам појам либералне демократије означава много више од „слободне“ демократије, тј. система у којем је постигнут висок ниво поштовања и заштите права свих индивидуа; атрибут либерална означава демократију у којој је јасно заузет тачно одређен идеолошки курс који детерминише несагледиво мноштво личних и друштвених феномена у безмало свим сегментима живота.

 Уколико посматрамо америчку либералну демократију, нарочито кроз призму тренутних дешавања и социјалних превирања у градовима Сједињених Америчких Држава и у политичком систему најснажније глобалне демократије, можемо препознати прве назнаке „терминалне“ фазе либералне демократије. У овој, како се тренутно чини, нерешивој фази развоја демократије уочавају се круцијалне вредносне противречности и логичке антиномије између идеје либерализма и демократије на којој либерализам више деценија успешно „паразитира“. Наиме, снажна идеолошка доминација либералних идеја метастазирала је до нивоа апсолутне и потпуне искључивости свих оних идеја и са њима повезаних вредности које се не уклапају на прави начин у либералну матрицу. Из позиције супремације слобода (говора, мишљења, изражавања, итд.) појединца, западни либерализам је у неком моменту „склизнуо“ у позицију вредносног негирања сваке слободе појединца која није у складу са предоминантном либералном структуром вредности унутар савременог америчког друштва. Преливање овакве идеолошке перспективе у политички мејнстрим, које се несумњиво одиграло на измаку прве деценије XXI века у америчком друштву, основна и носећа вредност демократије постала је готово некомпатибилна са либерализмом, а чини се да се не ради само о ефемерној и лако савладивој препреци на путу демократског развоја.

Шта ово заправо и конкретно значи? Демократија означава неоспорну легитимност одлука већине, уз нужно поштовање неповредивих права мањине. Али, друга страна демократског новчића није ништа мање важна, а на њој стоји неопходан захтев мањине да се повинује вољи већине, и да прихвати и да легитимитет одлукама које конституиша та воља. Међутим, модерно америчко друштво и његова манифестна реалност на улицама и у медијима ставља нас пред веома интесантну и тешку дилему – у ком смеру треба да крене либерална демократија уколико воља већине није у складу са идеолошким претпоставкама либералног система вредности? Има ли воља већине „право“ и легитимитет да отелотвори и формулише државну и друштвену стратегију, а тиме и обликује практичне импликације такве одлуке, уколико та воља није идеолошки подобна? Шта ће се десити са либералном демократијом у моменту када воља већине, тј. сама супстанца демократије, постане препрека либералним идејама? Амерички сценарио, али и елементарна логика, имплицирају само две могуће опције – или ће амерички напредни либерализам трансцендентирати демократију и свету подарити прво либерално-тоталитаристичко друштво, или ће америчка демократија, макар у минималној потребној мери, „делиберализовати“ политичке и шире друштвене елите, и изађи из ексклузивистичке моногамије са либерализмом.

Системски проблеми америчког друштва који су очигледно дубоко укорењени и у политичком систему САД, иако се то на први поглед не чини тако, заправо верно осликавају управо идеолошки сукоб између либералних квази-нормативних вредности и онога што бисмо могли назвати воља већине. Расизам, који се издвојио као носећи проблем америчког модерног друштва очигледно још увек није елиминисан из америчког друштва, и поред деценија напора сваког америчког естаблишмента. Механизами борбе против расизма у САД били су базирани искључиво на либералним идеолошким претпоставкама, и болно су подбацили. Овај закључак се тек сада очитовао ширем стручном аудиторијуму, али многи конзервативни амерички аутори упозоравали су на овакав сценарио, укључујучи и неке од најзначајнијих афро-америчких конзервативаца као што су Шелби Стил, Томас Совел, Клеренс Томас, итд. Међутим, промена у приступу висцералном друштвеном проблему расизма захтевала би отклон од либералних претпоставки и другачију политичко-социјалну стратегију. Претпоставка је да би овакав нови, детаљно промишљен и јавно елабориран приступ проблему расизма наишао на одобравање већине у америчком друштву, али је једнако снажна претпоставка да би либералне елите у чијим је рукама несумњиво концентрисана огромна већина друштвене моћи по сваку цену онемогућиле промену курса. Овакав сценарио свакако важи за велик број есенцијалних друштвених проблема у САД, не само за расизам – економске неједнакости, идентитетска права (нарочито полна и сексуална), итд.

Начин на који ће америчко друштво пребродити садашњу кризу, што ће се несумњиво десити, показаће нам даљи правац развоја не само политичког система САД, већ и глобалне идеологије коју тај систем отелотворава. Уколико тријумфује либерални екстремизам, свака прича о САД као највећој демократији на свету постаће неоснована и помало смешна. Са друге стране, уколико кључне одлуке буду одраз већинског расположења, свет ће полако али сигурно упловити у еру пост-либералних демократија, што се може дочекати са једнаком количином оптимизма и егзистенционалне стрепње.

 

 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here