Home АНАЛИЗЕ Годишњица терористичког напада у Сједињеним Америчким Државама

Годишњица терористичког напада у Сједињеним Америчким Државама

496
0

Миша Стојадиновић

Дана 11. септембра навршило се 21 година од стравичног терористичког напада када је погинуло око 3 хиљада људи а страдало преко 25 хиљада. Поред стравичних жртви треба поменути и страх који је обавио Сједињене Америчке Државе али и читав свет. Почетак 21. века је обележио догађај који је у великој мери променио дешавања на глобалном ниво. САД су 11. септембра нападнуте серијом терористичких напада у којима су отета четири америчка авиона од којих су два ударила у Светски трговински центар, један је као мету имао Пентагон, док се последњи авион срушио у руралном делу Пенсилваније. Овај страшан догађај је покренуо за собом лавину која је имала одјека на глобалном нивоу. Марија Тимочко  указује да је проблем политичког насиља и глобализације постао је нарочито актуелан после догађаја 11. септембра 2001. у САД, бомбашких напада у Великој Британији и Шпанији, самоубилачких напада широм Блиског истока, присуства САД у Авганистану и Ираку, као и жестоког одговора Израела на оно што је изгледало као мањи испад политичког насиља од стране палестинског цивилног становништва. Она овде додаје и насиље које је повезано са трговином дроге, затворима, етничким убиствима и геноцидима, окрутношћу режима који користе насиље зарад манифестације своје моћи над цивилним становништвом итд. 

Адриан Гелк у својој студији Terrorism and Global Disorder – Political Violence in the Contemporary World (Тероризам и глобални поремећаји – политичко насиље у савременом друштву) трага за одговором на питање да ли се свет значајније променио након 11. септембра 2001. године и напада Ал Каиде у Сједињеним Америчким Државама. Гелк истиче да су водећи Западни политичари готово у глас прихватили да је овај догађај довео до фундаменталних промена на глобалном нивоу скоро на исти начин на који су то чинили за време Хладног рата. Гелк наглашава да ,,ово само по себи намеће питање да ли је оправдано тврдити да се свет фундаментално променио два пута у нешто више од једне деценије“. Овај догађај постаје још значајнији због тога што је велики број држава овај догађај почео користити за оправдање екстремних сигурносних мера које нарушавају основна права и слободе грађана. Управо због тога Гелк сматра да је оправдано рећи да напад 11. септембра 2001. године представља ,,тачку прекретницу у међународној политици, али не као напад сам по себи, већ његова употреба којом је започела нова фаза Западне спољне политике на челу са САД и Великом Британијом. Даље, могло би се такође рећи да су реакције ових држава на догађаје 11. септембра, укључујући овде и инвазију на Ирак, даље креирале конфликт са Муслиманима, што су починиоци напада на Америку и тражили.“

Тони Едисон истиче да су догађаји од 11. септембра, заједно са каснијим одговором САД, ,,избацили конфликт и безбедност – појмове који су предмет мноштва интерпретација – као кључне делове контроверзи које окружују глобализацију, додајући нове димензије већ енергичним расправама о концепту нових ратова“ (Аддисон, 2008: 166). У том смислу Јирген Хабермас указује да 11. септембар:

•           показује емпиријске слабости хегемонског либерализма Бушове администрације;

•           остварује свој успех захваљујући војном одговору САД који је проузроковао поделе на Западу;

•           открива да би само одговор са добрим нормативним разлозима решио корене проблема; правда између нација не може бити обезбеђена наметањем одређене форме живота, она мора бити успостављена космополитским законом који поштује одлуке и процес формирања воље различитих култура;

•           фаворизује космополитски предлог у смислу ефикасности јер класичан рат није корисно средство у борби против насиља; неопходне су светске безбедносне мреже; потребно је успоставити ниво организације који ће омогућити постојање самокритичности разумевања;

•           у глобализованом друштву са глобализованим тероризмом намеће потребу за управљање која је изнад државе.  

Са тим у вези, треба поменути да Наоми Клајн сматра да је 11. септембар добро дошао Бушовој администрацији да се идеологија Фридмана и његових следбеника, који су методично експлоатисали тренутке шока у другим земљама, коначно примени код куће у пуној снази под крилатицом ,,рата против тероризма’’ и страха који је тада настао, чиме су многе изузетно осетљиве и суштинске функције владе биле препуштене приватним компанијама. Галуп је крајем септембра 2001. године спровео истраживање јавног мњења о томе  како су се кретали ставови светског становништва у тренутку када је бомбардовање Авганистана најављено. Главно питање на које су испитаници требали да дају одговор је било следеће: ,,Након што се сазна идентитет терориста, треба ли америчка влада војно да нападне земљу или земље у којима терористи имају своје базе, или би, пак, требало да тражи њихово изручење и доведе их пред суд”. На основу добијених резултата може се закључити да је светска јавност у том тренутку била у великој мери на страни дипломатског начина решавања проблема у односу на војну акцију. Што се тиче Европе, подршка војном деловању се кретала у распону од 8% у Грчкој, па до 29% у Француској. Латинска Америка је показала најмању подршку америчким војним интервенцијама. Распон на овим просторима се кретао од 2% у Мексику, до 11% у Колумбији и Венецуели. Може се рећи да је једини изузетак на овим просторима била Панама где је 80% становништва било склоно мирољубивим средствима, док је 16% било за војне интервенције. Да не говоримо о томе да је све више недоумица о томе ко је стварно одговоран за терористички напад 11. септембра. Ноам Чомски коментаришући ове податке истиче да се подршка војној интервенцији у великој мери заснивала на једној кључној претпоставци, а то је да је утврђен идентитет одговорних за напад 11. септембра. На основу сведочења Роберта Мулера, директора ФБИ, може се видети да се чак и осам месеци након наређења председника Буша по питању бомбардовања ове земље и даље само нагађа о посредној повезаности Авганистана.

Напори финансирани од стране великих корпорација су дали идеалима неолиберализма ,,скоро свету ауру’’, што је довело до тога да њихови захтеви веома ретко наилазе на отпор. То је даље довело до тога да су ратови и катастрофе, који су раније представљали само шансу за један узак сектор привреде, приватизовани у тој мери да су сами по себи отворили ,,нова тржишта’’. Тиме долази до развоја монетаристичке политике и експанзије финансијског капитала, при чему се занемарују развоји других неопходних сектора економије. Ноам Чомски коментаришући Харкабијеву примедбу, бившег шефа израелске војне обавештајне службе, каже да је она сасвим на месту и да се њена поука може применити и много шире: ,,Много пре 11. септембра било је јасно да ће захваљујући модерној технологији, богати и моћни једног дана изгубити монополски положај који имају над средствима насиља и треба да очекују зло и на сопственој територији. Ако наставимо да стварамо нове баруштине, биће све више и више комараца са огромном моћи деструкције. С друге стране, ако средства којима располажемо усмеримо на исушивање мочвара, на сасецање корена кампања мржње, смањићемо претње с којима се суочавамо, а истовремено ћемо показати и да смо достојни идеала које прокламујемо и који нису недостижни ако се озбиљно потрудимо да их досегнемо.“.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here