Драган Станар
Појам политичке кохабитације није стран у демократским системима, али се углавном везује за демократије у развоју или за друштва у којима постоји јасна подела власти између функција шефа владе и председника републике. Када се на ова два места нађу представници различитих, а често и супротстављених, политичких партија, говоримо о политичкој кохабитацији коју бисмо у најкраћем могли дефинисати као нужан суживот двају политичких опција са јасном поделом власти. Не ради се дакле о дељењу власти у смислу принудне политичке коалиције, већ о истовременом легалном и легитимном постојању више инстанци извршне политичке моћи, које постоје независно једна од друге. Међутим, иако су овлашћења ове две функције практично раздвојена, није немогуће да једно друштво доспе у ситуацију сукобљавања политичких опција у политичкој кохабитацији.
Иако се чини да би феномен политичке кохабитације, па самим тим и изазове које он доноси, логично било везати за парламентарне и мешовите политичке системе, тренутна догађања у Сједињеним Америчким Државама, земљи са традиционалним и снажним председничким системом, неодољиво подсећају на кохабитационе проблеме. Иако фигура председника САД нема ривала у равни федералне власти, ерупција немира у урбаним центрима САД-а после смрти Џорџа Флојда избацила је на површину несвакидашњи проблем у америчком политичком систему – проблем односа демократских градоначелника и гувернера федералних држава и републиканског председника. Чак и пре самих немира и ванредне глобалне ситуације изазване корона вирусом, односи између демократа и републиканаца били су готово на историјском минимуму, највише услед неспремности присталица Демократске партије да прихвате Доналда Трампа у Белој кући, без обзира на то што је председник САД-а из редова Републиканске партије изабран на демократским изборима. Ова константна нетрпељивост између „црвеног“ и „плавог“ табора у америчким политичким дешавањима тињала је од самог доласка Трампа на власт, а чини се да потпуну кулминацију доживљава у последњих десетак дана, када се јавно поставља питање легитимности председничких прерогатива, јурисдикције гувернера и одрживости америчког федерално система.
У веома живој, и за њега потпуно типичној, преписци коју води са америчком и светском јавношћу преко друштвених мрежа, председник Трамп неколико пута је подвукао да „демократски градоначелници немају контролу над градовима у којима су изабрани“, и упозорио на могућност употребе америчке војске на територији САД-а, уколико немири даље ескалирају. Он је у више наврата критиковао и гувернере држава који долазе из Демократске партије, оптужујући их за политичку неспособност јер одбијају да употребе Националну гарду против насилних демонстраната, а није остао дужан ни онима који су се одлучили за овај корак, али „недовољно оштро и брзо“, тј. у мањем обиму него што је то могуће. У више од 20 држава САД, национална гарда изашла је на улице у покушају да смири ситуацију, али су у већини држава припадници гарде позвани само да минимално асистирају полицији. Гувернери Калифорније, Њу Јорка, Илиноиса и неколико других великих америчких држава оштро су критиковали Трампов наступ и одбацили сваку могућност да се у њиховим државама нађу наоружани припадници активне америчке војске, који би, како то Трамп формулише „снажно доминирали улицама“ и пацификовали насилне протестанте. Без обзира на то које ће се све снаге користити за сузбијање насилних демонстрација, у ком обиму и по чијем наређењу, тренутна ситуација у потпуности огољава невероватан ниво политичког анимозитета између републиканског председника и демократских функцинера на суб-федералном нивоу, који у наелектрисаној атмосфери политичких, идеолошких, социјалних и расних размирица може довести до несагледивих последица.
Свака врста политичке кохабитације где се супротстављени табори користе аргументима који укључују оружане снаге, било то војска, полиција или национална гарда, представља потенцијално екстремно запаљиву ситуацију. Угледни амерички политички коментатори закључују да сличне ситуације у америчком политичком дискурсу није било више од сто година, и позивају на деескалацију директне конфронтације носиоца политичке моћи из „црвеног“ и „плавог“ табора, као и на драстично ублажавање реторике која се користи у политичким дискусијама. Ово је нарочито важно у изборној години у САД, када је јавност поларизована по свим параметрима у незапамћеној мери у, иначе стабилном, америчком политичком систему. Најмоћнија политичка фигура на планети, председник Сједињених Америчких Држава, суочава се са тешким и веома опасним изазовом у сопственом дворишту, а сваки би исхитрен и непромишљен корак могао да доведе до имплозије америчког друштва које се свакако приближава опасној тачци без повратка.
