Home У ФОКУСУ Интервју: Леонид Петрович Решетњиков

Интервју: Леонид Петрович Решетњиков

1593
0

Ексклузивно за сајт Центра за стратешке прогнозе

Новинар: Леониде Петровичу, у последње време сте чест гост на централним телевизијским каналима, учествујете у многим емисијама и стално дајете стручну оцену ових догађаја који се тренутно одвијају у Украјини. Наша данашња емисија има за циљ да се попуне неке празнине у руско-украјинском питању, такозваном руско-украјинском питању, а у овом случају је то  за наше српске пријатеље који Вас добро познају, као што и Ви њих веома добро познајете.

Леонид Петрович Решетњиков: Да, наравно, тренутно је подршка српског народа, српске јавности, српских политичара, лидера државе веома важна за нас и наши људи једноставно сада, практично боготворе Србију и Србе. Осећају велике симпатије према тој подршци коју нам пружају наша српска браћа. И наравно ми морамо да причамо о ономе, о чему ми овде говоримо и треба да те информације преносимо српским пријатељима.

Новинар: Леониде Петровичу, хајде да почнемо, што се каже, од самог старта. Неки кажу да има већ 400, односно 350 година како је изникло то руско-украјинско питање. Неки други пак кажу да је заоштравање тог питања почело негде пре око 100-120 или 150 година.

Решетњиков: Ја сматрам да руско-украјинско питање уопште није ни постојало пре 120 година. Оно уопште није постојало. Постојало је питање власништва над руским земљама у 17. веку – да ли припадају Пољској или Русији. То питање јесте било актуелно. Та земља се звала Малорусија илити Јужне руске земље. Није било никакве Украјине, није било никаквих Украјинаца, то нигде није записано, ниједан документ то не потврђује, не постоји уопште нигде реч Украјинац. То су били Руси са јужног дела руских земаља. Они су након монголско-татарског напада потпали под Пољску, под  Жечпосполиту – Пољско-литванску државу је потпао значајни део територије, велики део тих  земаља је био изложен нападима кримских Татара, тамо су се стално дизали устанци од стране руских људи, они су себе управо тако и називали „руски људи“  и на крају је један од устанака под вођством Богдана Хмиљицког успео, тако да је ослобођен део данашње централне Украјине. То су Черкаси, данашње Запорожје, Дњепропетровск, што у принципу и није тако велика територија. На Скупштини, такозваној Перејаславској Ради, у граду Перејаслав недалеко од Кијева, дакле на тој Скупштини је донета одлука да се потчине власти руског цара. Тако је ова територија била примљена у састав Руског царства и тиме је обједињено оно што је било изгубљено услед монголско-татарског напада. И тај део се звао Малорусија, која је постепено била расподељена на губерније. Дакле формиране су губерније, никакво национално питање се уопште није подизало,  нити било какво питање националне аутономије, једноставно тога није било. Људи су себе сматрали Русима и јесу били Руси. Ја могу да кажем да је мој род такође Малоруски, до почетка 20. века имали смо презиме Решетњак, а по мајчиној линији Костоглод. То су јужноруска, малоруска презимена. козачка, запорошка, ми смо себе сматрали Русима, цео род се сматрао Русима. Од средине 17. века су дакле те земље опет биле у саставу Русије.

Новинар: Постоји парадокс. Данашњи украјински пропагандисти и наводни историчари, такозвани украјински народни историчари говоре о хиљадугодишњој легендарној историји Украјине, док као што знамо ни сама реч Украјина није постојала. Она је била означена на пољским мапама као крајина – погранични крај, према томе никакви Украјинци нису могли ни постојати.

Решетњиков: Када је дошло до уједињавања те Малорусије, руских земаља, други део је остао под влашћу Пољске, потом је велики део тих земаља потпао под Аустроугарску. То је она територија коју ми сада називамо Западна Украјина – Лавов, Ровењ, Тернопољ, Ивано-Франковск, Луцк. То су те територије које су потпале под Аустроугарску, односно под Пољску и под Аустроугарску. Тако да су оне биле под притиском ове две државе.

Новинар: У условима етничког чишћења.

Решетњиков: И верских чишћења. Тамо је католичанство, унија, људи су се бранили, многи су се селили на територију Руске империје и то је трајало неколико векова. Да би се нанео удар Русији, у Аустроугарској се изродила идеја „украјинства“. Исто онако како је својевремено настала идеја „македонства“, па затим не тако давно идеја „црногорства“, ето тако се изродила и ова идеја. Негде у другој половини 19. века, крајем 19. века Аустроугари су почели да развијају теорију о постојању посебне украјинске нације. У принципу су они то чинили да би сачували у овом делу руских земаља, према древној историји, свој утицај. Хтели су да на неки начин онемогуће ту тежњу ка Русији, јер тамо су ипак постојале снаге које су инсистирале на томе да су они Руси, да желе да буду Руси, желе да буду у саставу Руске империје. И, да би то спречили, они су почели да промовишу ту идеју да постоји посебна нација Украјинци, говорили су „Ви нисте Руси, ви сте Украјинци“. Тамо је било доста отпора, били су формирани концентрациони логори, у те концентрационе логоре су слали све оне који су тврдили и инсистирали на томе да су Руси. Тамо је погинуло много људи, посебно почетком 20. века. Њих су стално прогонили и упорно промовисали ту идеју „украјинства“.

Новинар: При томе су се паралелно исти процеси одвијали и у Пољској која је, чинило се, улазила у састав Руске империје.  

Решетњиков: Да, и на територији оних земаља које су биле под Пољском, тамо је део био руских земаља, садашњих, а део земаља Волиније, која улази у састав, како ми то дефинишемо, Западне Украјине. Исти ти процеси су се и тамо одвијали. А одатле су већ започели, посебно почетком 20. века, имплементацију у онај остали део садашње Украјине, у који је тада спадала Кијевска губернија, Новоросијска губернија са центром у Одеси, Харковска губернија, Полтавска губернија. То су биле губерније, односно области Велике Русије. Као што су биле Смољенска, Архангељска, Мурманска. Додуше Мурманска није била.

Новинар: Дакле само територијалне јединице.

Решетњиков: Управо тако, само територијалне јединице. Онда су одатле, преко Кијева, почели да делују, да шире ту идеју „украјинства“. Када се десио Октобарски преврат, односно прво Фебруарски, па затим Октобарски преврат, посебно су бољшевици, комунисти почели да подржавају ту идеју. Тада је из те Западне Украјине насрнула на преостали, већи део Украјине, идеологија и носиоци те идеологије и људи. Почеле су се формирати оружане јединице, целе армије, Петљуровска армија, затим је покушано да се издејствује своја аутономија.

Новинар: Директоријум

Решетњиков: Да, директоријум, своја држава. Настао је такав неред, посебно на територији садашње централне Украјине, па и Западне. Све се то завршило тако што је Украјински националистички директоријум није опстао на власти, победила је Црвена армија, она је потиснула националне украјинске трупе ван граница Централне Украјине на запад, Тај западни део је опет потпао под власт Пољске – Лавов и остале територије, граница је била од Ровења до Молдавије и све је то отишло у састав Пољске. И шта сад раде бољшевици? Они, комунисти, практично раде све у корист украјинских националиста, али као обрнуто. Они стварају Украјинску републику, а то је 1918. година. Они дакле формирају Украјинску совјетску републику, а да та република не би изгледала патуљасто и смешно, односно немоћно и слабо, они, а тачније Лењин, јер је то била његова иницијатива, припаја овој републици чисто руске земље, а то су Донбас, Луганск. Значајни део тих земаља су у Руској империји биле земље Донских козака. Нису имали никакве везе чак ни са Малорусима. Дакле то су биле козачке земље. Затим припаја Харков, апсолутно руски град, који је основан у време цара Алексеја Михајловича од стране војног реда, такозваних Стрелаца и Козака. Дакле припаја овај огроман град, припаја Одесу, која никада није имала никакве везе са Малорусијом, Малорусија је Централна Русија, садашњи Кировоград, Переслављ, Черкаси, Дњепропетровск, Запорожје и на северу – Кијев. Одесу, која је основана од стране првог нашег великог војсковође Суворова, који је тамо направио тврђаву, а затим је Потемкин изградио град. Такође припаја Николајев, па Херсон који је Потемкин изградио у време Катарине Велике. Тамо су довозили и насељавали људе, јер није било становништва.

Новинар: Гуљајпоље

Решетњиков: Да, Катарина Велика је створила могућност да се насељавају Срби, Бугари, Грци, Немци. То су биле велике сеобе, јер су се осим Руса и Малоруса и други насељавали. И сву ту територију, Мариупољ, Мелитопољ, то су места која уопште немају везе са Малорусијом. Као што је рекао наш председник 22. фебруара уочи специјалних операција, када се обраћао нашем народу, то је злочин бољшевика који су вештачки, на рачун руских земаља, формирали велику, односно огромну Украјинску републику. Тамо и затим почео процес „украјинизације“ руских земаља који се одвијао у време совјетске власти. Он би се час распламсао, као 20-их година, и то тако да су насилно принуђивали да се користи украјински језик као званични, да се руски језик укине.

Новинар: А то се, Леониде Петровичу, одиграва у време док, према истраживањима наших етнографа, почетком 20. века у Централној Украјини, такозваној, исконској Украјини, скоро 80-85 процената становништва себе сматра Русима. 

Решетњиков: Да, сви се изјашњавају као Руси. Ја сам из Харкова и код нас су се сви изјашњавали, односно око 70 процената, се сматрало Русима, док су остали били они коју себе сматрали Украјинцима, било је много Јевреја, било је много Јермена, Грка, па долазили су људи у велики научни и индустријски град на студије, да живе и да раде. Тако да је тај процес „украјинизације, био час насилан и распламсавао се, час је био притајен. Ја сам за свог живота доживео активну национализацију када је на челу  Комунистичке партије Украјине био Петар Шелест, а затим Счербицки. У то време се опет распламсала активна украјинизација. Људи су почели да се навикавају на последице те „украјинизације“ која је почела негде двадесете године и трајала до 1991. године у време совјетске власти, а то је колико, скоро 70 година. За тих 70 година су људи који нису имали никакве везе са том новом нацијом, већ почели да сматрају да смо одвојени. Имамо своју републику, имамо своју заставу, имамо своју владу имамо своје место у Уједињеним нацијама  од 1945. године, већ је кренула да се развија та једна одвојеност, говорили су „Ми смо из Украјине“, многи су говорили, „Па да, ми смо Украјинци“. Ви знате да су бољшевици огромне напоре улагали у потискивање руске нације, руског идентитета.

Новинар: На рачун других, односно, сви народи су на рачун Руса подржавани. 

Решетњиков: Да, и могла се развијати грузијска култура, грузијски језик, грузијски идентитет, као и чеченски, татарски, али не и руски, наиме руски се увек потискивао. Наши српски пријатељи могу одмах да направе аналогију са Југославијом, јер слична ствар се дешавала и са Србима. Србе су такође поделили. Направили су вештачко Косово. Одвојили су део исконске српске земље. Део српски земаља је отишао у Босну и Херцеговину, данашња Република Српска. Да би се основала одвојена република узет је део српске земље. У Војводини је створена аутономија, практично мађарска аутономија на српској територији. То је потпуно иста ствар.

Новинар: И опет су то комунисти урадили.

Решетњиков: Да, то су радили комунисти, као што су и код нас то чинили комунисти. На тај начин је почео да се развија тај осећај одвојености. Црвена армија долази 1939. године у Западну Украјину и тамо се две године успоставља совјетска власт, која није ни стигла да се тамо устали, када је почео Други светски рат. Онда се Други светски рат завршио, и на крају цела Западна Украјина, онај део који је био под Пољском влашћу, прелази у састав Совјетског Савеза и припаја се совјетској Украјини. Она се шири и постаје огромна. Али шта хоћу да кажем. Још пред Први светски рат, руски политичари су се обраћали цару Николају и говорили да уколико ми победимо, никако не треба од Пољске узимати Западну Украјину и Галицију. Не треба је припајати Руској империји, јер је тамо већ створена другачија етничка група и они у већини већ не припадају руском свету. Тако да ће то донети озбиљан раздор у умове и осећај становништва европског дела Русије. Међутим, она је припојена од стране Стаљина. Тако је настало огромно уједињење совјетске Украјине. Затим Хрушчов, пошто је он из неког разлога имао велике симпатије према Украјини, а ја мислим да је ствар у томе што је имао антипатију према Русима, а што се његовог порекла тиче није баш ни најјасније које он у суштини, и тако он даје Украјини и Крим 1953. године и тиме оснива толику републику.

Новинар:  Дакле, Леониде Петровичу, данашња Украјина у том облику у  којем она сада постоји, у потпуности може да захвали бољшевицима.

Решетњиков: Да, свакако.

Новинар: Сетимо се да када је 1927. године, ако не грешим, у Украјину стигао један од очева идеолога „украјинства“, професор Грушевски из Пољске, он је, одмеривши процесе „украјинизације“ који се одвијају на тој огромној територији, рекао да ни у најлепшим сновима није могао то да замисли.

Решетњиков: Да, да ће бољшевици формирати нову националност. Желим да кажем да српски пријатељи знају, да је то баш добра аналогија са Црном Гором. По мом мишљењу и мишљењу многих истраживача – историчара, Црногорци су Срби који живе у планинама, то су Срби. Међутим, сада се формира црногорска нација, све се раздваја, раздваја се језик и култура и сад се већ и црква раздваја. Иста ствар се чинила и са Украјином. Раздвајање. И на исти тај начин је ова огромна Украјина створена од стране бољшевика. Није случајно наш председник 22. фебруара, када се обраћао народу, рекао „Лењинова Украјина“. Односно Украјина као таква у историји никада није постојала. Није постојао такав народ. Вештачки су је створили бољшевици и зачетник тога је био управо Лењин., а наставио је на томе да ради Стаљин, па Хрушчов.

Новинар: Леониде Петровичу,  у вези са тим желим да Вам поставим веома оштро и тешко питање. Ево већ скоро месец дана се води специјална војна операција и очигледно је да ће она трајати дуже од месец дана. Да није можда касно? Можда се тај украјински етнос већ формирао? Шта Ви мислите о томе?

Решетњиков: Па он се јесте формирао у Западној Украјини. То се заиста десило. Тамо је било лакше да се формира, јер је Западне Украјине чак и у саставу Руске империје практично није било, а у саставу Совјетског Савеза је она функционисала фактички…

Новинар: Одвојено.

Решетњиков: Да, одвојено. Ушла је у састав Совјетског Савеза и била у његовом саставу свега 45 година. Наравно тамо није могло бити неких других промена. Тамо се ипак тај етнос формирао и они су на путу стварања нације. Што се тиче осталог дела Украјине, ту као прво треба рећи да  је она потпала под власт људи који су васпитани у Западној Украјини. Већина њих је дошла са тих територија или делимично из Централне Русије. Значи потпали су под утицај њихове идеологије, њихових идеја. Као друго, успоставила се практично, мада они себе називају демократама, али то је само маска, иначе је сва демократија у свету само маска, дакле успостављена је жестока власт, диктаторска… 

Новинар: Етно диктатура.

Решетњиков: Да, етно диктатура. Зато ми кажемо нацизам, али немојте мислити да Јеврејин Зеленски или Јеврејин Порошенко прогоне тамо Јевреје, тамо је анти-руски нацизам, прогони се све што је руско, култура, начин живота, традиција, вера, политика, све руско се прогони. Забрањује се језик, тамо где могу да то ураде. Не може се баш, ако се у целом Херсону говори руски или две трећине становништва овог града, онда не можеш за 8 или за 10 година да их натераш да говоре украјински. Ипак се жесток притисак у том смислу настављао. Пасионирани део који се супротстављао, а као и увек, у свакој нацији постоји пасионирани део ње и они који су…

Новинар: Прилагодљиви.

Решетњиков: Па да, али да их не вређамо да су прилагодљиви, рећи ћу просто обични људи, а постоје и они пасионирани. И сад они су или бежали у Русију, пошто су били принуђени да беже, јер им је претила смрт, малтретирање, затвор и слично. Овде имамо десетине хиљада таквих. Ми сада имамо десетине, ако не и стотине хиљада таквих. А иначе је отишло одатле 2 милиона људи, дакле 2 милиона после 2014. године, после државног удара. А овако на десетине хиљада. Они који су остали и покушавали да на неки начин заштите своје руско име и руску част, они су или убијени или су у затвору или су их до те мере малтретирали да су ућутали. То такође треба узети у обзир. Тако је остао део обичних људи, за које је најважније било да  остану живи, да имају минимум могућности за живот, дакле храна, кров над главом, посао и они су се ућутали. С једне стране они нису за нацисте, а са друге не желе да се боре за свој руски род, за своје руско порекло,  за свој језик. Они размишљају нека иде како иде. А главни део ових владара, то су они који су попримили нацизам, јер „украјинство“ то и јесте нацизам. „Украјинство“ то заправо и јесте нацизам. Све то се стварало уз помоћ колективног Запада који нашу земљу сматра својим цивилизацијским непријатељем. То обични људи могу да говоре да је Запад добар или да није добар, можемо да успоставимо односе или да их не успостављамо, али онај ко одређује политику, онај ко се тиме бави, ко формулише политику, већ вековима, и наши српски пријатељи то знају, већ столећима Русија треба да буде слаба, да се стави под контролу, а најбоље би било да је распарчана. Таква политика се води већ неколико столећа. Можемо рећи да то траје још од Ивана Грозног и они су у томе успевали. Тако је било и почетком 17. века, када смо били на ивици да нестанемо, па и у време Фебруарске револуције 1917. године, када су они уз помоћ бољшевика, комуниста и либералне буржоазије организовали распад наше империје, па онда покушај да се уз помоћ Хитлера обрачунају са нашом државом, чиме су све то наставили. Аустроугарска и Пољска су започеле те акције, онда су наставили да раде на томе и Немци, односно Хитлеровци, који су направили две СС дивизије Галичина и Нахтигал, Славуј. Састојале су се само од оних који су себе сматрали Украјинцима. Те две дивизије су биле веома ефикасне, у војном смислу те речи. То су те две дивизије, а још је било мноштво других јединица, полиција. Сви обрачуни са партизанима, у њима је учествовало само 10 посто Немаца, углавном су то били жандари из СС дивизија, полицајци односно управо ти такозвани Украјинци. Бандера који је наводно организовао самостални покрет, у стварности је био у потпуности под управом немачке обавештајне службе, немачког Абвера и сви ти његови „партизански“ одреди су били искључиво усмерени против црвене армије. После победе 1945. године, када су САД постале господар света, Украјина је постала центар њихове пажње. Многи знају америчке директиве, укључујући и Далесов план о подели Совјетског Савеза на 15-16 држава, тј. псеудо-држава. Тако да је Украјина била у центру те акције Американаца у совјетско време, а у пост-совјетско то је просто поклон. Они су већ у време Кучме, првог председника такозване независне Украјине, они су већ ушли. Већ ове власти које су дошле, оне су им дале све могућности да обаве посао. Ја, као бивши генерал обавештајне службе, могу да кажем да је већ почетком 2000-их, служба безбедности Украјине доделила цео спрат у згради у Кијеву запосленима америчке обавештајне службе CIA, који су постали главни саветници службе безбедности и украјинске обавештајне службе. Дакле то је било већ почетком 2000-их. И почео је процес притиска на Украјину са америчке стране. Почела је да се развија нацистичка идеологија. Јер у тим пуковима Азов, Торнадо, Донбас и осталима, тамо је су свуда били амерички, западнонемачки и британски саветници. Од Украјине је прављена Анти-Русија. Она не може да буде самостална и у пријатељским односима са Русијом. У чему је онда смисао? Постојање још једне руске државе. Зато је требало учинити тако да они буду анти-руски настројени и они су стварали Анти-Русију. У њиховим плановима та Анти-Русија је требало да одигра веома важну улогу у следећем погледу: Сами Американци, ја ћу то сада посебно подвући, сами Американци се нису спремали за рат, односно они не желе да ратују, поготово не са Русима, из разумљивих разлога. Боље се не петљати са Русима. Ја нећу да идеализујем, али Американци разумеју да ће бити веома много лешева са њихове стране. Зато су они организовали пешадију, условно речено пешадију, наоружану ракетама, свиме што је потребно, топовско месо које треба да ратује. Онда они кажу – ми ћемо да уведемо економске, војне санкције, културне, хуманитарне санкције, ударићемо по прехрамбеној грани, по свим линијама. Ујединићемо цео свет против Русије, а пуцати морате ви и да гинете морате ви. Ви ћете да гинете. И за ту улогу су ови озлоглашени нацисти украјински, не Зеленски,  он је кловн и тај кловн, свакако, ни не жели да ратује. Њему је било добро и по Москви гостује и у Кијеву, он је живео нормалним животом, али њега су наговорили, посадили га ту, јер се у време његовог претходника Порошенка Украјина почека распадати. Требала им је нека фигура која би се свима допала. И ето поставили су карикатуру,  кловна. А ово основно језгро, које сада води ту борбу, оно је требало да ратује, и они су пристали да ратују. И под пуном одговорношћу, драги српски пријатељи, изјављујем да већ има, рекао бих, 4 године, како је Русија добила информацију, нећу рећи ко и како, да у 2021. а вероватније 2022. години треба да се деси одлучујући удар на Русију, а да први удар треба да нанесе управо Анти-Русија, односно Украјина. Такву смо информацију ми добили. Од тада, ако су српски пријатељи пажљиво пратили, а међу њима има људи који су се интересовали за нашу политику, онда су приметили да је почело хитно пренаоружавање војске, почели су стални маневри, обуке, започело је пребацивање војске на уговорну основу. Са 100 хиљада смо за 4 године повећали на 400 хиљада, па чак и више уговора. Тако да нам је већ било јасно да већ пре скоро 4 године да постоји план, да се све за то спрема и да ће све то бити реализовано. А не тако давно, свега пре неколико месеци, нам је постало сасвим јасно, пошто смо добили информацију да је за крај марта, почетак априла предвиђен напад украјинске армије на Донбас и излазак на границу са Русијом код Ростова. И да се на тај начин Русија увуче у рат, али са таквих позиција које су повољније за Запад и за Украјину. Они су сматрали да ће за три дана проћи кроз Доњецк и Луганск и да ће ту већ изаћи на Ростовску границу, односно на границу са Русијом у Ростовској области и да ће се тако рат практично водити на руској територији. Треба одати почаст нашем председнику који је задао, а то је рекао бих реткост у нашој историји, превентивни удар. Све и да до сада ништа није урадио за Русију, а он је урадио много тога, дакле само за то ће му историја изразити огромну захвалност.  

Новинар: Леониде Петровићу, последње и веома важно потање. Каква је будућа судбина тих територија и најважније, бар за мене, да ли ће значајни део нашег Руског народа да се врати назад на руски пут.

Решетњиков: Ја се ослањам на речи Путина, а он каже ви сте у Украјини спровели декомунизацију. Склонили сте поменике Лењину и друге споменике из совјетског периода и то сте прогласили за декомунизацију. Ми ћемо спровести праву декомунизацију. Шта то значи? То је ово о чему ми причамо. Све те границе које су нашкрабали комунисти, совјетски режим, оне нису легитимне и треба да буду декомунизоване. Тих граница нема. Причали смо о томе. Украјина од пре месец дана, као таква, не треба да постоји. Те територије, те области су на насилан начин отргнуте од наше земље и искоришћене као оруђе против наше земље. Тако да будуће Украјине, па не знам, можда ће остати неко парче те територије, тамо на западу, и они ће себе називати Украјином, то је могуће, а овако је већ јасно да Доњецк и Луганск  ће у најмању руку бити независни, а ја мислим да ће у одређеном тренутку,  а то ће бити прилично брзо, бити одржан референдум и да ће се они ући не само као области у састав Русије,  Руске Федерације, већ зашто ми да не претпоставимо да ће у истој тој Одеси настати република Новорусија, која неће више хтети да буде Украјина, она Украјина коју су створили совјетски бољшевици. Зашто ми не би претпоставили да у Харкову неће настати слободарска Украјина, односно посебна република која неће хтети да буде у саставу Украјине. Ја мислим да их таква судбина чека, зато што Украјина као независна држава може да функционише само као Анти-Русија. Наш председник Путин је написао чланак у коме наводи да су Руси и Украјинци један народ. Недавно је то поново изјавио – не да су братски народи, већ да је то један народ. А ако је то један народ зашто би имали две државе? Исто тако, ако постоји Србија и истовремено постоји Република Српска, то је стварно на нивоу анегдоте. То је ругање српској нацији, српском народу. Зашто би то било тако? Због чега? Исто тако имамо Кину, а имамо и Тајван. Зашто Кинези са Тајвана треба да живе у посебној држави? Због чега би то било тако? Ко је то рекао? Ко је то смислио? Па Америка је смислила. Ми знамо да су то они смислили. То је њихова комбинација. Али, њихово време истиче. Господо на Западу треба увек да цитирате Бизмарка, немачког канцелара који је рекао „Ја знам мноштво начина да измамим руског медведа из брлога, али не знам ниједан да га натерам да се врати назад“. Браћо Срби, ово није рат са Украјином, ово је рат са колективним Западом и, у овом рату ће оживети историјска Русија. Она Русија коју је српски народ вековима ценио, поштовао и волео. И мислим да ће оживљавањем такве Русије, да се оживи и она Србија која обједињује све Србе, коју смо ми познавали, вековима волели, ценили и поштовали. За то се ми боримо и ми ћемо сигурно победити.   

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here