Home ИСТРАЖИВАЊА Однос између Румуније и Србије – влашко питање

Однос између Румуније и Србије – влашко питање

717
0

Миша Стојадиновић

У различитим историјским периодима, а под утицајем бројних политичких и економских фактора, те свеукупног друштвеног контекста, питања положаја и права етничких и националних мањина у мултиетничким државама, као и њихов однос са матичним државама ових мањина поприма различита тумачења и често се манифестује кроз супротстављене праксе и начине решавања насталих проблема. То свакако може представљати и један од битних узрока нарушавања постојећих политичких односа између држава у међународном систему. На овакве околности нису имуне ни земље Балкана, шта више, оне су постале симбол нерешених етничких и националних спорова на многим пољима битним за национални идентитет једног народа – језик, религију, културу, заједничку историју, територију и друго. Слично томе, с времена на време, отвара се и тзв. „влашко питање“, које у периодима када се јавља оптерећује вишедеценијске добросуседске односе Србије и Румуније. Проблем додатно усложњавају бројни и различити, најчешће супротстављени приступи о етногенези Влаха, али и самих Румуна. Превелика политизација овог питања често, како код саме струке (лингвиста, етнолога, политиколога…), тако и код шире јавности и публицистике, доводи до претерано уопштених или крајње формалистичких објашњења, која се, не ретко, у великој мери не ослањају на објективна мерила науке и  историјски посматрано обојена су идеолошким утицајима, чиме се удаљавају од валидног начина научног мишљења. Дакле, историјски гледано Србија и Румунија су одувек имале добре односе, међутим, питање влашке заједнице представља једно од проблематичних места у њиховим билатералним односима. Ту, пре свега, говоримо о различитом тумачењу етно-идентитета влашке заједнице у Србији. Треба напоменути да је нарочито значајан  научни рад на ову тему настао је у оквиру зборника Анатомија румунске политике аутора Мише Стојадиновића и Драгана Траиловића под називом ,,Власи као етничка група у Србији“, 2017. године у издаваштву Центра академске речи.

У литератури која се бави етногенезом Влаха, као и покушајима утврђивања значења назива Влах, најчешће се полази од тога да је реч Walhos (Walach) германског порекла и да се најпре односио на Гало-Романе, а затим на све оне који говоре романским језиком, тачније на оно становништво које је романизовано. Одавде сe термин преноси и у друге језике, пре свега словенске, а затим и у мађарски, грчки, турски.

            Када говоримо о етногенези Влаха не постоји сагласност аутора различитих струка – етнографа, историчара, социолога, културолога и других – о томе ко су Власи. Постоји неколико доминантних теорија. Најчешће помињана и коришћена је теорија о томе да су Власи романизовано староседелачко становништво Балкана, пре свега романизована аутохтона популација Трачана. Доласком Словена на Балкан, ово становништво се помера ка неприступачним планинским пределима где се баве сточарством, те отуда и назив влах за сточаре. Новије теорије полазе од тога де се Власи у крајеве у којима данас живе у Србији, досељавају у време велике сеобе и након аустроугарске окупације 1718. године и то из Румуније. Стално кретање становништва било је карактеристично за период током аустријско-турских ратова. Постоје аутори који сматрају да су у мањој или већој мери обе ове тезе тачне. У том контексту порекло Влаха на простору југоисточне Србије није јединствено. Реч је о популацији чији су преци били Срби који су преузели румунски језик и обичаје са једне стране, док један део Влаха који данас живи на простору Србије припада потомцима аутохтоних Влаха. Такође, када је реч о данашњим Румунима ситуација није нимало једноставнија. У теоријама о етногенези Румуна доминирају три тезе. По једној претпоставља се постојање демографског и етнолингвистичког дачанско-румунског континуитета. Ово је данас званично прихваћена теза, те су по њој Румуни пореклом од романизованих Дачана који су насељавали територију данашње Румуније. Друга теза је теза о имиграцији становништва на просторе данашње Румуније из осталих делова Балкана, док трећа теза настоји да споји претходне две, односно да је румунска популација у Трансилванији појачана миграцијама Румуна из других делова Балкана.

Оно што је неоспорно истаћи јесте да Власи и Румуни представљају две посебне мањинске заједнице у Србији које имају званично признат статус националне мањине. У том смислу под Румуне убрајамо само оне који су се на попису становништва изјаснили тако, а у Влахе убрајамо оне који су се изјаснили да су Власи и да им је матерњи језик влашки.

            У Републици Србији и Румуни и Власи имају своје засебне националне савете. Према статуту Националног савета Влаха може се видети да Власи себе виде као засебну националну мањину. Међутим, овде се јавља кључно питање да ли Власи заиста представљају националну мањину или су они пре свега етничка заједница (група). Због тога је потребно направити јасну дистинкцију између етничког и националног идентитета и припадности. То је битно најпре због тога што Румунија често статус националне мањине у Србији узима као аргумент оспоравања засебног влашког идентитета, који се може поједноставити на следећи начин – Власи/Румуни имају статус националне мањине, док им је матица у Румунији.

На основу свега овог може се сумирати да Власи имају свој језик, обичаје и културу, али да су они пре свега део српског културног обрасца као субкултурни елеменат. Дакле, Власи иако немају све објективне елементе који су неопходни за схватање нације они се на основу субјективног доживљаја, који је уједно и најважнији, одређују као засебна етничка заједница. Они имају осећај припадности пре свега Власима као етничкој групи, али и српској нацији и држави као форми дуалног идентитета, при чему се веома ретко одређују као Румуни.

Разумевање огромних неправилности по питању броја Влаха у различитим циклусима пописа статновништва захтева свеобухватну анализу и то са различитих теоријских аспеката, од којих овде треба издвојити нарочито: инструменталистичко, ситуационистичко и конструктивистичко сагледавање идентитета. Овде се истиче значај инструменталистичког схватања идентитета које даје објашњење о променљивости броја Влаха. Јасна Милошевић Ђорђевић истиче како ,,инструменталистичко схватање на национални идентитет гледа као на променљиву категорију, која није фиксна и непроменљива. Током свог живота појединац може променити свој национални идентитет, који у неку руку представља и интересну групу створену из прагматичних разлога. Емотивна димензија се овде своди на најмању могућу меру.“ Иако је ове промене могуће објаснити и процесом асимилације, пре је разлоге потребно потражити у друштвено политичким околностима у периодима када су извршени пописи. У том смислу, Власи су се изјашњавали о својој припадности у зависности од ситуације када је то њима одговарало у датом тренутку, а у зависности од тренутних социјалних и политичких услова.

Такође, објашњење је потребно потражити и у субјективном доживљају њиховог идентитета у одређеним друштвеним околностима и у ситуационистичком приступу идентитету. У великој мери има утицај и то како припадници других националних мањина доживљавају нечији идентитет. Овде свакако треба поменути и конструктивистички приступ идентитету који, такође, може пружити одређено објашњење у варирању броја Влаха. Према овом приступу, Јасна Милошевић Ђорђевић указује да се ,,национални идентитет изграђује, конструише током живота и ствар је избора појединца, али понекад је представљен дубоким неизрецивим и непромењивим везама. Национални идентитет има две битне димензије, чији интензитет варира код појединаца. Обухватност варира од веома јаке (одређује социјални живот појединца) до веома слабе (не одређује у великој мери социјални живот појединца). Друга димензија је додељивање националног идентитета од стране других. Сама чињеница да нас други виде као припадника одређене националне групе је веома важна. Национални идентитет се не формира у социјалном вакууму, он се изграђује у сталној интеракцији појединца са околином и представља конструкцију обухватности и додељивања.“ Идентитет је, дакле, нераскидиво повезан са друштвом. Он се увек формира у односу са другим. Ради се о феномену који је почетком XX века Чарлс Х. Кули одредио као ,,учинак гледања“ током кога појединац доживљава себе у искуству другог. Ми своје Ја креирамо у интеракцију са другима што представља један реципрочан процес коме нема краја. То доводи до тога да влашки идентитет зависи и од субјективног доживљаја припадника ове етничке заједнице, али и од тога како их виде припадници других заједница, што је можда и најпроблематичнији део њиховог идентитета.

У разговорима које Србија води у процесу приступања Европској унији, као једно од битних питања које се поставља јесу права националних мањина које у њој живе. Република Румунија је у неколико наврата отварала тзв. „влашко питање“, односно даље напредовање Србије ка европским интеграцијама условљавала побољшањем права свих њених сународника који у Србији живе као национална мањина, а у које убраја и Влахе у тзв. „Тимочкој долини“ (рум. Valea Timocului). Званичан став Румуније да свуда где неко становништво говори језиком сличним румунском (источно романским говорима) припада румунском етно-националном корпусу и има Румунију за матичну земљу, према Закону о подршци Румунима који живе ван Румуније. Из тога тумачења проистичу и захтеви Румуније да штити права својих сународника у другим државама. Међутим, овде се занемарује да етничка припадност.

Овај проблем је нарочито видљив по питању влашког језика. Румунија се оштро противи стандардизацији влашког језика, јер сматра да влашки говори у Србији у суштини представљају два поддијалекта румунског језика. На основу досадашњих резултата може се сумирати да Власи представљају мању етничку заједницу углавном на подручју источне Србије, коју карактеришу специфичне демографске промене, а које су пак резултат њихове склоности мењања става приликом декларисања о својој припадности. То у великој мери замагљује било какве тачно процене о броју Влаха на територији Републике Србије и може се пре говорити о неком оквирном броју. Промене које су се дешавале у броју припадника влашке националности су резултат пре свега субјективног фактора, али и тренутних друштвених и политичких околности. То се нарочито може видети у разлици која постоји између броја становника који су као свој матерњи језик навели влашки и броја који се изјаснио Власима. Иако се ова разлика током година значајно смањивала, она је и даље присутна. Оваква појава се може објаснити тиме што су у одређеним периодима Власи сматрали да им више одговара да се изјасне као припадници друге нације (најчешће српске). Међутим, она се може уједно објаснити и тиме што релативно велики број припадника српске националности наводи влашки као свој матерњи језик. Ово је последица дуготрајне интеграције и асимилације Влаха у српски народ која вуче корене још из средњег века. 

Када се ради о положају Влаха на територији Републике Србије треба истаћи да ни једна држава нема право да намеће одређени идентитет било којој заједници. У супротном то би се косило не само са основним међународним принципима, већ и са законским оквиром Републике Србије. Индивидуални и колективни идентитет мора бити ствар личног избора, што је, може се рећи, и званичан став Републике Србије када се ради о питању влашког идентитета.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here