Home АНАЛИЗЕ Раст тензија између Кине и Индије – размена ватре између две нуклеарне...

Раст тензија између Кине и Индије – размена ватре између две нуклеарне силе

6271
0
Foto: Freeimage
Foto: Freeimage

Аутор: Миша Стојадиновић

Односи између Индије и Кинe на константној су силазној путањи. После вишедеценијског примирја пале су и прве жртве настале као резултат директног војног оружаног сукоба између две земље. Стална кошкања у пограничним подручјима никако не погодују релаксацији односа између Индије и Кине. Сукоб двеју држава које поседују нуклеарно оружје око међусобних граница у великој мери подиже забринутост и на глобалном нивоу. И док се званичним дипломатским путевима покушавају да смире тензије између Индије и Кине, гомилање оружаних снага у стратешки изузетно важној и неприступачној долини реке Галван високо на Хималајима позива на опрез.

Подсетимо да спор око две хиљаде миља дугачке границе између Индије и Кине постоји већ више деценија и да је 1962. године проузроковао рат између ове две земље. Кинеско-индијски рат, како је тада званично назван, завршен је кинеском победом, и представљао је прави пример планинског ратовања на екстремним висинама. Целокупни рат се одвијао на преко 4.200 метара надморске висине. Све до 1970. године, граница између Индије и Кине била је оптерећена сталним пушкарањем, да би касније обе стране дошле до међусобног споразума према коме се обавезују за прекид ватре.

Средином јуна Индија и Кина су ушле у најозбиљнији окршај још од Кинеско-индијског рата. На стотине војника се сукобило у окршају са моткама лицем у лице без испаљеног метка. Жртава је било на обе стране, а међу њима и двадесет индијских војника. Овом догађају су претходила кошкања међу којима је најозбиљније било 10. маја 2020. године када се на стотине војника нашло у међусобном пушкарању које је резултирало са укупно једанаест повређених војника. Стално померање линије због природних услова (снега, река, језера…) резултирало је чињеницом да су се две највеће војске нашле лицем у лице. Индијски министар спољних послова је одлучан у својој изјави да су Кинези покушали на силу да измене постојеће стање на граници.

Ово је можда и најбољи пример чињеници да је у пракси немогуће постојање замрзнутих конфликата у пракси. Иако генерално постоји сагласност између Индије и Кине по питању мирног решавања спора, у пракси имамо конфликт између војски две најмногољудније земље које поседују нуклеарно оружје у свом арсеналу. Било какви догађаји који подразумевају директне окршаје ове две војске су свакако узнемиравајући. Историја прожета међусобним неповерењем и сукобима је довела и до првих смртних случајева после више од четири деценија.

Заседа Тулунг Ла 1975. године је био последњи пријављени случај размене ватре између Индије и Кине. После овог догађаја 2017. године одиграо се још један од кључних догађаја. Индија је директно војском интервенисала како би обуставила изградњу пута дуж спорне границе у регији Доклам. Најновији сукоб је у великој мери део ширег спора изазваног изградњом пута Индије у Ладаку.

Међусобни сукоб се на први поглед дешава око територије која је апсолутно небитна за обе земље. Ову земљу је британски историчар Максвел називао ,,ничијом земљом на којој ништа не расте и нико не живи“, али је она итекако битна по питању државног суверенитета Индије и Кине. Економски и војни успон Кине у великој мери је изазивао подозрење код Индије и резултирао јачањем добрих односа са САД-ом.

Разлог за интересовање Сједињених Америчких Држава за дешавања на овом простору је итекако велики. Пре свега јер се ради о борби двеју азијских суперсила за утицај у Азији. Односи између Индије и Кине су у једном тренутку били веома добри, до те мере да се поновни избор Модија десио уз велику подршку Пекинга. Али то је било кратког даха. Оштре изјаве Амита Шаха, министра за унутрашње послове Индије, су изазвале Кину на одлучније реакције по питању спорне територије. Уколико се настави агресивна политика Амита Шаха, који је у више наврата изјављивао да ће све спорне територије бити враћене без обзира на индијске жртве, Кина неће имати другог избора него да прихвати овакав правац дешавања Тачно је да обе државе желе да реше овај конфликт мирним путем. Кључ његовог решења се, међутим, крије у проналажењу начина који неће подразумевати да се ни Индија ни Кина повуку као поражена страна из овог сукоба. Си Ђипинг и Нарендра Моди не желе сукоб, међутим, ни један ни други  истовремено не желе да се одрекну дела територије коју сматрају својом. Најновија размена ватре у септембру, овога пута без жртава, само је доказ чињенице да рат за земљу снега и леда неће тек тако лако престати. Без обзира на све, због своје војне и економске надмоћи ипак је Кина та која има последњу реч у овом делу света.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here