Home СТАВОВИ Физичка активност као национално питање

Физичка активност као национално питање

7524
0
Foto: Freeimage
Foto: Freeimage

Аутор: Драган Станар

Не постоје ентитет и феномен, процес и појава, ствар или биће у постојању који нису до своје сржи прожети дуализмом супротности, без обзира на то да ли ми на њих гледали са позитивним или негативним предзнаком. Савремени је живот човека у великој мери обликован, олакшан и драстично побољшан технологијом и техником. Либерални потрошачки капитализам омогућио је човеку да поседује материјално изобиље као ни једна претходна идеологија. Роботизација и виртуелизација целокупног процеса рада омогућава нам минимално физичко „трошење“, минимални ризик од повреде, итд. Храна и пиће за већину развијеног човечанства већ скоро пола века не представљају никакав витални изазов, већ напротив – извор неумереног и хедонистичког уживања. Међутим, све ове благодети модерног света, као што то свеприсутни дуализам нужно налаже, долазе по одређеној цени. У случају данашње, пост-модерне, цивилизације, та је цена драстична, и долази у форми нарушеног физичког здравља појединаца који чине болесно друштво.

Животни стил који је изграђен на темељима апсолутног изобиља хране и пића, минимизирања сваког „непотребног“ физичког рада, и константној хиперстимулацији допамина, сератонина и окситоцина мултимедијалним електронским садржајима који не захтевају никакву физичку активност јесте животни стил који није компатибилан са природом људских бића. Многи аутори тврде да је пост-модерни човек у последњим корацима развоја цивилизације успео да направи „кратак спој“ и „премости“ инхерентну људску природу која захтева физички рад и кретање, али је за то платио својим здрављем. Глобална пандемија Ковид-19 вируса до коске је оголила оно што је већ свакако свима било јасно, али смо као цивилизација прећутно одлучили да то игноришемо – у напорима да трансцендирамо природу и постанемо бића која живе у виртуелном простору у којем не постоје патња и бол, згодно смо „заборавили“ чињеницу да смо нужно везани за нашу физичку природу, бар за сада. Потпуно занемаривање физичког благостања и здравља појединца је заштитни знак развијеног људског друштва, нарочито оних најразвијенијих. Пандемија је била немилосрдна управо према индивидуама које су начином живота допринели развоју дијабетеса, хипертензије, морбидне гојазности, хормонских поремећаја, итд. Међутим, није само корона вирус тај који представља велику опасност по значајан део популације са оваквим диспозицијама – десетине, а можда и стотине, милиона људи сваке године умире услед стања повезаних са животним стилом којег одликује занемаривање физичке активности. Додатно, десетине милијарди евра се потроше на лечење и санирање стања изазваних физичком неактивношћу, док остале последице таквог начина живота укључују и демографске проблеме услед пада моћи репродукције, проблеме у систему одбране услед физичке некомпетентности базе људских ресурса, економске проблеме на тржишту рада, итд. Услед свих ових и многих других (не)предвиђених последица стила живота са минималном физичком активношћу, рационално је поставити питање да ли и до које мере се избор начина живота може оставити у домену потпуне слободе појединца, уколико његови лични избори директно и дубоко штете друштву, у више значајних аспеката?

Чини се да се свако модерно друштво које настоји осигурати оптималан развој и одрживу будућност мора активно укључити у изборе животног стила својих грађана, кроз креирање свеобухватне стратегије развоја и оснаживање физичке активности, рекреације, рекреативног спорта, итд. Поред овакве стратегије која би предвидела укључивање свих сегмената популације у бављење физичком активношћу, одговорна држава такође мора осигурати механизме активног подстицања грађана за бављење рекреацијом и рекреативним спортом. Наука и пракса јасно показују да сваки динар уложен у рекреативни спорт значи уштеду два динара у здравству, и вероватно још толико у другим сферама живота. Уколико нечији животни стил директно штети здравственом, економском и безбедносном стању друштва, постоји макар минималан степен рационалности иза приступа који би активно обесхрабривао такве животне изборе.

Један од првих корака сваке стратегије која претендује да буде успешна морао би бити повећање часова обавезне физичке културе у основним и средњим школама, до мере која ће бити оптимална за животни стил ученика у савременом свету. Прорачун да је два или три часа физичке културе недељно довољно направљен је у свету у којем су ученици били физички активни шест до осам сати дневно – у свету који више не постоји. У данашњем свету, ученици су у најбољем случају физички активни сат времена дневно, али и ово се чини оптимистично. Такође, обавезна физичка култура морала би постати део курикулума свих установа високог образовања, јер је и студентска популација веома склона потпуном одсуству физичке активности. Компаније чије радно време подразумева целодневни боравак запослених (модерно „од девет до пет“ радно време) могле би бити подстакнуте неким видом пореских или других олакшица уколико би својим запосленима омогућиле бављење рекреацијом у току радног времена, два или три пута недељно. Додатно, подстицаји за раднике који на посао путују бициклом, као у многим светским метрополама, утицали би не само на проблем физичког здравља нације, већ и саобраћаја великих градова. Припадници старије популације могли би бити охрабрени за учешће у организованим програмима рекреације путем бесплатних здравствених прегледа за све учеснике таквих програма које би реализовале локалне самоуправе. Уверени смо да постоји простор и за додатне олакшице и подстицаје (правне, пореске, финансијске, итд.) за све оне грађане који одлуче да активно воде рачуна о свом здрављу, и на тај начин допринесу добробити целокупног друштва. Услови савременог света су такви да више није довољно да држава само понуди рекреативни спорт и физичку рекреацију најширој популацији, у нади да ће то донети здравствене, безбедносне и коначно велике економске бенефите. Свако озбиљно друштво мора заузети проактиван став и имплементирати механизме који би заиста осигурали масовније учешће у рекреативном спорту и физичкој активности својих грађана. За узврат, такво друштво би изградњом здраве нације омогућило јефтиније и ефикасније функционисање здравственог система, снажнију базу људских ресурса за систем одбране, бољу демографску слику, велике економске бенефите које доноси здрава и продуктивна популација, итд. Физичка активност, и са њом повезано здравље и благостање, индивидуалног грађанина данас више није само његово лично, већ и национално питање. Друштва која то схвате и предузму оптималне и активне кораке ка изградњи здраве популације су друштва која имају одрживу будућност.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here