Home СТАВОВИ Култура памћења или култура сећања?

Култура памћења или култура сећања?

517
0

Др Зоран Милошевић

Под плаштом науке у Србији се, заслугом невладиног сектора («сорошоита» и «грантоједа»), а који су на колективном политичком нивоу препознатљиви и као «другосрбијанаци» (они Срби који су за НАТО, Европску унију, либерализам…), развила пропаганда да нема историје, а самим тим и културе памћења, већ само културе сећања, онога што се сећа жив човек. Све иза тога је магла, непоуздана историја. Тако један аутор, од образованих на овим темељима, пише: «Истовремено, ниједан опис прошлости заправо није опис прошлих времена – није могуће вратити се у прошла времена и проверити тачност нашег описа. Он представља актуелно тумачење и предмет је жустре полемике. Дакле, позивати се на прошлост је могуће само до одређеног степена. Сваки историјски догађај је последица тадашњих околности и разматрање тог чина у садашњости нужно води његовом убацивању у (неодговарајући) актуелни контекст. Самим тим, парадокс прошлости се огледа у томе што се одређени историјски догађај користи као основа за актуелно тумачење које ни на који начин није могуће директно повезати са историјским контекстом датог догађаја. Другим речима, прошлост као констелација ранијих дешавања је неприступачна. Она бива константно реконструисана и редефинисана у зависности од актуелних потреба друштва и његових тежњи у будућности. Они који нису свесни датог проблема, у прошлости виде кристално јасну и неуништиву потврду њиховог гледишта, не знајући да њихова позиција нема никакву директну основу у ранијим временима.

У неку руку, нико нема прошлост… Преостаје само њено тумачење око којег постоји (не)слагање у одређеном степену.»[1]

Да видимо да ли је тако.

Београдска издавачка кућа „Просвета“, 2011. године објавила је превод књиге Јана Асмана под насловом „Култура памћења“ (не „сећања“) у којој се бави улогом памћења и његовим облицима у изградњи културног идентитета.

Весна Ђукић, професор на Факултету драмских уметности, објавила је 2017. године монографију „(Ка)ко смо?, Студије културе памћења и политике идентитета у Србији“ (поново „култура памћења“).

Влада Републике Српске покренула је сајт „Култура памћења“ (https://kulturapamcenja.com) да од заборава сачува не само страдање Срба него и Јевреја у Другом светском рату.

Дечји културни центар Београда (www.dkcb.rs) развија пројекат „КУЛТУРА ПАМЋЕЊА – Светосавље у трећем миленијуму“.

А ваља знати и да је бавећи се трудом епских певача да допринесу очу­ва­њу самосвести својих слушалаца у об­и­ч­ном пуку, историчар Ра­до­ван Са­марџић записао да је „било и у најширим слојевима оне мудрости кад се зна да живот престаје гу­битком па­м­ћења. Због тога се (усмени) хроничар (са њим и народни гуслар) трудио да ус­постави и очу­ва вертикалу, сачињену од историјских, моралних и песничких при­меса, услед које ће се вас­цели српски род држати ус­правно и тако опстати.

Шта би, дакле, могло бити спорно у теми „Култура памћења“? Прво да кажемо да се наш предмет проучавања уобичајено дефинише на следећи начин:

„Култура памћења је симболичко наслеђе представљено у текстовима, церемонијама, споменицима, прославама, светим списима и другим медијима који служе као мнемотехнички покретачи значења која се односе на то шта се десило у прошлости.“

Мада се за овај појам, као синоним, често користе и термини: култура сећања, национално памћење и културално памћење, треба истаћи да у Србији нема синонимности међу појмовима „памћење“ и „сећање“.

Ево и зашто. Синтагму „Култура сећања“ користе другосрбијанци, они који свој идентитет дефинишу као несрпски, чешће антисрпски, односно проевропски и пронатовски, не схватајући да је „сећање“ краткотрајни, најчешће тренутни мисаони чин обично усмерен на нешто мање-више неважно, споредно, узгредно…

Године 2006, професор Тодор Куљић објављује књигу „Култура сећања“ (и она је једина, али  међу младима очигледно утицајнија од претходно поменутих) која се препоручује поједностављеном, али зато нетачном досетком да „срећни људи имају лоше памћење и богато сећање“, a то значи да би млади били срећни треба да имају „богато сећање“ (какво поједностављење, уз то и нетачно). Куљић препоручује својим читаоцима, а то су углавном студенти Филозофског факултета, да буду „критични према групним и идеолошким сликама прошлости и кадри да изграде самостални однос према историји“. Даље каже да без памћења свакако не бисмо могли замислити време. Међутим, памћење свесно и несвесно искривљава оно што се не може вратитиУ сећању прошлост није мртва, већ употребљив и активан садржај. Управо у томе леже и могућности манипулације. Критичка култура сећања настоји да покаже узроке и обрасце разноврсних потреба прошлости. У овој књизи су показани разни механизми искривљавања прошлости. То се не постиже само чувањем одређених садржаја, већ и заборавом других. Другим речима, како се и зашто заборавља оно што је за владајуће групе некорисно, али и оно што је за групу нефункционално, а за појединца нелагодно? Речју, треба демистификовати селективно памћење и организовани заборав”.

Ако ово није довољно, навешћемо шта професор Куљић о „сећању“ пише за „Пешчаник“, најважнији портал Друге Србије. „Изгледа да је 2005. године суочавање са блиском прошлошћу нових балканских држава под притиском из вана добило нове тонове. Заоштрена је дебата око ратних злочина унутар и између држава. Хрвати грчевито бране дигнитет Домовинског рата, а Срби настоје да ублаже неупоредивост геноцида у Сребреници истичући и остале злочине. Домовински рат се не смије криминализовати, а Сребреница је резултат смишљене пропаганде – јесу пароле којима се умирује повређено врело поносног националног осећања обичног човека. Не мање је упадљива реторика по којој су се сви бранили од агресије, а ако је и било претеривања, реч је о ексцесима.“3

Ако смо добро прочитали, за Куљића је „геноцид у Сребреници“ неоспоран, што га дефинитивно дискредитује као објективног и добронамерног истраживача.

Трећи аргумент у корист синтагме „култура памћења“ је језичке природе. Руски аутор Вадим Викторович Рибин у једном свом раду констатује да једна од метода језичке борбе коју су научници описали, јесте слабљење супарничког језика са њему сродним језицима. Ова метода је стара као и принцип “завади па владај”. Тако, на пример, видимо како словенски језици без међусобног договора позајмљују стране речи.4 Иако се код „памћења“ и „сећања“ не може говорити (бар што се тиче српског језика) о страним речима, може се говорити о одступањима од заједничког корена. На руском памћење се каже „память“, на бугарском „памет“, на пољском „памиęћ“ и јасно је да имају заједнички корен (што би, ваљда, требало сачувати). Традиција је нешто што науку чини не само уверљивијом него и сведочи о њеном трајању. Тако је и код појмова. Другим речима, како се види, аргументи су за непристрасне и неострашћене на страни „културе памћења“.

Из наведених примера јасно је да се ради не само о различитим теоријским приступима, већ и наметању, кроз „културу сећања“ другосрбијанске идеологије чији је саставни део наратив о српској и руској геноцидности. Млади истраживачи, очигледно је, у ушима имају мебрану која их спречава да чују како се Југославија није распала, већ је разбијена спољном интервенцијом (о чему већ постоји доступна грађа). Они не могу да појме да Срби на Косову и Метохији нису терорисали Шиптаре, већ да је било обрнуто, о чему на најтрагичнији начин сведочи судбина Ђорђа Мартиновића, и то много пре „потезања оружја“. Они, даље, не могу да схвате да је НАТО извршио агресију на Србију и Црну Гору јер није имао одобрење Савета безбедности Уједињених нација, по међународном праву јединог органа овлашћеног да доноси одлуку о употреби оружја и војске. За њих, младе „истраживаче“, Србија и Црна Гора заслужиле су да их НАТО бомбардује, те их таква њихова логика нужно мора сврстати у аутошовинисте, односно „самомрзеће Србе“.

Овде се отвара питање ко нам, дакле, школује младе?

Јасно је да је Србија предала свој образовни систем западним центрима моћи који дефинишу не само наставне програме, него и наставнички састав. На Светог Саву 1966. године, Свети Јустин Ћелијски са тугом опомиње и горко рида над судбином српског народа. „Ти земаљска Србијо, куда идеш? Шта је твој крај? Шта ако не пропаст, погибија? …Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање. Биоскопи пре свега, и позоришта изнад свега… О лешеви српски! Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта, осим лажног задовољства? …Пуна је Српска Земља лешева духовних. Душа до душе, ох, леш до леша! То су мање-више данашњи Срби.“5

Оно што у целој ствари јесте погубно, то је (само)уверење младих истраживача да све боље знају од осталих, нарочито старијих колега чији положај у послу, и знање и године, све више тумаче као болест и интелектуалну заосталост, чак и дементност! Таква логика у истој је равни са „знањем“ младог света у Србији да су за све невоље у њиховој домовини криви пензионери, они који су вишедеценијским деловањем створили све што постоји као друштвено богатство.

Ако се некада старост повезивала са животном зрелошћу и мудрошћу, сада је она сметња прогресу, напретку, освајању животног простора, очувању природних ресурса за нове генерације, у коме се појава коронавируса сматра нормалном, јер докрајчује старе и људе који одавно већ ништа не доприносе заједници.

Наравно, овде не смемо заборавити да млади „беже од Русије, као ђаво од крста“, те сарађивати са научницима из ове земље представља (идеолошку) јерес, недопустиву грешку и интелектуални регрес, при чему свесно превиђају да и у тој земљи има науке, али и да је она, између осталог, ослободила Европу од нацизма. Све то подсећа на (не)прилике које је књижевник Драгослав Михаиловић описао у свом роману „Кад су цветале тикве“ (прво издање 1968.), тада се, да подсетимо, због слушања Радио Москве ишло на робију.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here