Home АНАЛИЗЕ Да ли су избори уопште били потребни?

Да ли су избори уопште били потребни?

5936
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Драган Станар

Избори у сваком демократском систему представљају суштинску „прославу демократије“, где се изнова потврђују основне претпоставке и премисе о слободи, мирној транзицији власти, праву да бирамо и будемо изабрани, једнакости свих гласова, итд. Победник избора представља легитимно отелотворење изборне политичке воље већине, али и нужно захтева прихватање таквог исхода од стране оних који нису гласали за победничку опцију. У неким комплексним изборним системима, какав је свакако онај у Сједињеним Америчким Државама, извесност победника на председничким изборима не зависи толико од укупног броја гласова, тј. од такозваног popular vote-а, колико од електорских гласова које доноси победа у одређеној федералној држави. Управо је из тог разлога веома тешко јасно прогласити победника избора у кратком временском периоду, јер није немогуће да кандидат са укупно већим бројем гласова изгуби изборе услед мањег броја електорских гласова. Штавише, одређен број америчких председника управо је на овај начин дошао у Белу кућу – у новијој историји то је био случај са Џорџом Бушом Јуниором 2000. године и тренутним председником САД Доналдом Трампом 2016. године. Стога је проглашење победника на америчким председничким изборима увек била изузетно деликатна тема, јер је политичка озбиљност и трезвеност захтевала стрпљење до самог краја процеса бројања гласова.

Поменути Трамп, који је на претходним изборима 2016. године добио само 46,09% укупних гласова, а потом релативно глатко победио Хилари Клинтон на Електорском колеџу, где је добио укупно 304 гласа, тј. 55,5%, нада се сличном сценарију и на овогодишњим председничким изборима на којима је демократска партија јасно однела победу у укупном броју гласова. Међутим, за разлику од претходних избора у којима је такође владао одређен степен неизвесности, чини се да у новембру 2020. године сведочимо потпуном деградирању целокупног демократског процеса и суштинској девалвацији демократије од стране америчких медија. Без обзира на то што још увек нема званичних потврда о победнику у неколико кључних држава у којима постоје спорови око грешака у бројању гласова и осталих изборних неправилности, медији су одавно апсолутно, неопозиво и недвосмислено прогласили Бајдена за победника избора и новог председника САД. Без обзира на то какав на крају буде исход жалби републиканаца, и без обзира на то ко и са каквом разликом на крају званично тријумфује, сценарио у којем медији одређују ко је победник избора, и то са недвосмисленом и неупитном стопроцентном сигурношћу јесте сценарио у којем је не само поражен демократски изборни процес, већ и веома опасан и потенцијално деструктиван сценарио.

Не само да се амерички медији готово од самог дана избора, утркују у томе ко ће јасније и гласније да прогласи победу Бајдена, већ медијски проглашена победа једног од кандидата резултује и званичним честиткама државника широм света!? Додатно, свако позивање на стрпљење до званичних, коначних и дефинитивних резултата избора наилази за једну манихејску јавну осуду целокупне медијске јавности. Штавише, популарне телевизијске куће, као што су MSNBC, ABC, CNBC, CBS и NBC одлучиле су се за до сада незабележен потез, да прекину конферецију актуелног председника САД у моменту када он износи став који није у складу са тврдњом медија о исходу избора! Овим путем пошао је и Твитер, који је самоиницијативно почео да означава твитове Доналда Трампа који се не слажу са владајућим медијским наративом – лажним. Подсетимо, све ово се дешава у својеврсном пост-изборном вакуму у којем и даље нема званичне потврде победника избора! Додатно, амерички политичари који у јавности не желе да се сложе са медијски изабраним председником све док не стигне и званична потврда надлежних институција, означавају се као election deniers (они који поричу изборе), док се на одређеним медијима могу видети и праве „листе“ оваквих људи. Формулација election deniers није ни мало случајна, јер неодољиво подсећа на формулација holocaust deniers или climate-change deniers, које имају веома јасне и дубоко негативне конотације.

Медију су дакле не само самостално и недвосмислено прогласили председника САД, и поред чињнице да изборни процес још увек није завршен, већ су створили такав наратив у коме је свако ко порекне „медијску истину“ политички остракизован и идеолошки анатемисан. Они који желе да верују демократским институцијама више него медијским кућама проглашени су непријатељима демократије. Без обзира на то ко је проглашен победником избора, чини се да су сами избори били потпуно беспотребни и редундантни, јер је воља медија очигледно битнија од воље бирача. Сценарио у коме се Бајден проглашава победником избора јесте најбезболнији сценарио, јер је у супротном ситуација потпуно непредвидива – шта ће се десити са друштвом Сједињених Америчких Дражава уколико се деси „незамисливо“, и коначни резултати покажу да је победник Доналд Трамп? Да ли је то уопште замисливо сада, када је креирана таква атмосфера у којој је могућ само један победник избора, а то свакако није Трамп? Да ли ће медији уопште „дозволити“ актуелизацију истине која је супротна њиховој истини, коју је здраво за готово прихватила и половина америчке популације?

За крај, подсетимо само на развој догађаја на председничким изборима 2000. године, када је у трци између Буша и Гора на крају одлучило невероватних 537 гласова! Наиме, на изборима који су по много чему били слични овогодишњим, било је потребно чак 37 дана,  уз уплитање разних институција што је кулминирало укључивање и Врховног суда САД у процес, да се прогласе коначни резултати избора, по којима је Џорџ Буш Јуниор победник. Не само да је маргина победе била невероватно ниска, и не само да је Гор добио више укупних гласова бирача, већ су и медији упорно проглашавали победника иако нико у државном апарату САД није са сигурношћу знао ко је победник (у зависности од медија, и Буш и Гор су били проглашавани „победником“). Није ли за очекивати да поучени овим, релативно недавним, искуством медији имају макар минимално стрпљење и презумцију неизвесности коначног резултата?

 И док историја веома специфичног америчког изборног система показује да је сасвим могуће да на крају тријумфује аутсајдер, медији су ту могућност дефинитивно и сасвим искључили. Оно што јесте кључно питање јесте питање одговорности за најгори пост-изборни сценарио, за који се надамо да се неће догодити у САД, али који није немогућ. Да ли се нестварна неодговорност америчких водећих медија може свести само на, новинарској професији инхерентну, тежњу ка ексклузивности, или је по среди јавни тријумф медијске елите над вољом грађана, који означава улазак америчког друштва у један нови облик политичког система у којем ће медијске елите бирати председника?

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here