Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Изазови културне политике савремене Србије

Изазови културне политике савремене Србије

720
0
La chiesa ortodossa di Visoki Decani

Ивана Пејчић

Један од највећих изазова културне политике савремене Србије представља улога Косовског мита у модерној српској националној култури и његово централно место у самом идентитету српског народа у XXI веку.

Косовски мит је један од кључних мотива за оснивање српске државе и националног идентитета и у његовом седишту је жртвовање. Тај мит је у прошлости „служио“ одређеним политикама и било је више пута злоупотребљен, али био и покретач за промене у друштву. Посебно је значајан у преломним тренуцима током српске историје.

И питања тренутног статуса Косова и Метохије блиско је повезано са овим митом. Већина српских политичара свесна је покретачке снаге тог мита, и спремности за жртвовање због будућности, да би пристала на једнострана решења по питању Косова и Метохије, јер су дубоко свесни да је погрешна одлука суштински њихова политичка смрт. Такве политичке одлука сигурно би била тумачена кроз одређене елементе косовског мита, односно јунаци би постали Обилић, а издајници Бранковић. То уосталом показују годинама и бројна истраживања јавног мнења о томе да велика већина грађана се противи признању Косова и Метохије, односно две трећине грађана не би признало Косово ради убрзаног уласка у ЕУ. На постојање косовског мита у најдубљим слојевима српског идентитета указује то што неки називају „темпираном бомбом“ то питање, јер оно увек може да пробуди грађане и покрене реакцију коју је тешко контролисати.

Иако је реч о историјском догађају, мит о Косовској битци испричан је као један вид модела деловања, који је једанпут реализован, и након тога наставља да се реализује и да се стално отеловљује. Посебно значајну улогу у миту значајну улогу има и царско небеско на чему је инсистирала Српска православна црква. Идеја је била да се тај мит приближи миту о Христу и да би приказала страдање, пре свега кнеза Лазара као страдање хришћанског верника који страда за веру уверен да ће за то добити вечно спасење. Управо мотив “избор царства небеског” је и чест у Средњем веку који је покретао и крсташе. Суштински жели се истаћи да постоје ствари веће од живота, али  И избори којима се жртвује тренутна корист зарад вечне славе и награде – на оном свету.

Историјских чињеница о самом Косовском боју је јако мало. Између осталог, зна се да се битка догодила 1389. године, да је хришћанску војску предводио кнез Лазар Хребељановић, а османлијску султан Мурат И и да су обојица погинули, као и да је заиста постојао и тамо био Вук Бранковић. Иако је срж мита управо тај историјски догађај, главни јунаци тог мита нису појединци, већ српски народ, односно нација. И као такав јунак, он увек ради исто – бори се против непријатеља, жртвује се, свети, страда, да би после пораза дошло до васкрсења и нове победе. И то је тај модел. Јунак се не мења, јер има своје име, веру, језик и културу. Сматра се да управо захваљујући том миту српски народ је сачувао свој идентитет под турском окупацијом. А модел деловања понављао током историје. 

Управо велика жртва је темељ националног идентитета. Иако постоје покушаји да се косовски мит подвргне руглу пре свега из угла да народ слави пораз, чињеница је да бројни народи славе поразе.  Између осталог, довољно је помениту да је један од темеља Европе сећање на битку код Термопиле, где је мали број ратника се одлучио да жртвује како би се супроставили огромном персијском царству. Тај моменат је уочљив и у бројним филмским остварењима о крсташким ратовима или у филму Храбро срце.

Иначе, у данашњем облику прослава Видовдана се уобичена у 19. веку, под утицајем немачког схватања грађанског национализма. Значајну улогу када је реч о косовском миту и појму жртве дали су Његош, који је дефинисао лик Обилића, као И Вук Караџић који је избором песама обогатио причу о том мало познатом догађају. Обојица су створили основе за модерни српски национални идентитет, у којем предање о Косову има важну улогу.

Независно од тога, буђење косовског мита везано је за бројне преломе у српској историји. Дубоко утиснут у колективној свести народа, у тренуцима великим ломова он се буди као модел како треба као народ поступити и жртвовати се за веће добро. Као један од примера, наводи се и мартовски протести 1941. Када је народ одбио да се приклони Хитлеру.  Тада је Сабор српске цркве се директно позвао на косовски мит јер је послао поруку да се народ приволео ‘царству небеском. Управо тај отпор 27. Марта је један од примера косовског опредељења.

У периоду уједињења мит о Косову после Првог светског рата се више третира као заједничко наслеђе Срба, Хрвата и Словенаца. То се мења након доласка комуниста на власт током Другог светског рата, када је овај мит потпуно маргинализован. Мит се враћа тек када почиње у Југославији промене крајем 80-их година, односно почетком 90-их година прошлог века.

У зависности од политичких прилика и распада СФРЈ, мит добија други контекст. Посебно је истакнуто то у дефинисању идеје о небеској Србији као неке врсте идеалне, утопијске земље коначно измирене и уједињене српске нације.

Газиместан, 28. јун 1989. године – прослава 600 година Косовског боја. На бину излази Слободан Милошевић – банкар, председник Председништва СР Србије и будући председник Републике Србије. Милошевић је ту, две године након чувеног “не сме нико да вас бије“, окупљене питао: “ С чим чемо пред Милоша?“

“На овом месту у срцу Србије, на Косову Пољу, пре шест векова, пре пуних 600. година догодила се једна од највећих битака онога доба. Као и све велике догађаје и тај прате многа питања и тајне, он је предмет непрекидног научног истраживања и обичне народне радозналости. Стицајем друштвених околности овај велики шестстогодишњи јубилеј Косовске битке догодио се у години у којој је Србија, после много година, после много деценија, повратила свој државни, национални и духовни интегритет. Није нам, према томе данас, тешко да одговоримо на оно старо питање – са чим ћемо пред Милоша. Игром историје и живота изгледа као да је Србија баш ове 1989. године повратила своју државу и своје достојанство да би тако прославила историјски догађај из далеке прошлости који је имао велики историјски и симболички значај за њену будућност”, речи су којима је Милошевић почео говор.

Након тога Милошевић постаје национални српски лидер и ускоро смо видели распад земље. Због тога а и догађаја који су уследли посебно је критикован начин на који је тај мит употребљен током деведесетих година прошлог века.

Тај сегмент је највише и коришћен у политичким злоупотребама овог мита за дневнополитичке циљеве. Слободан Милошевић је на Газиместану, један од ретких који је приповедао митску причу о косовској бици, када је говорио о Србима у контексту жртвовања за Европу. То су користили многи у наредном периоду. Уосталом, тога имамо и данас када таблоиди пласирају причу о томе да је Албанац који је током мартовског погрома 2004. уништавао цркву у Подујеву након тога умро од рака или током скандирања “Косово је срце Србије” на спортским догађајима или протестима. У сваком случају косовски мит може бити злоупотребити у шовинистичке сврхе, али се не може избацити из дубоких слојева српског идентитета.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here