Home АНАЛИЗЕ Садашња позиција Републике Србије из перспективе санкција 90-тих година и претњи да...

Садашња позиција Републике Србије из перспективе санкција 90-тих година и претњи да и сада постане предмет истих

177
0

Миша Стојадиновић

Република Србија се у процесу међународних интеграција још једном нашла пред озбиљним изазовима. У својим настојањима да задржи своју неутралност и балансира између европског и евроазијског пута, уз велику жељу да задржи своја традиционална пријатељства, наша земља се нашла пред претњом да мора да се ,,усклади“ са западним санкцијама ка Русији или да и сама постати циљ истих.

Бескрајни редови испред радњи празних рафова, сиромаштво, плата од неколико милијарди са којом је једног дана могуће купити хлеб, млеко и још по нешто, а већ сутра није било могуће купити ни шибице, несташица горива, уља, брашна, сива економија као једини начин преживљавања, крах великих фирми, општи страх и несигурност, то су само неке од слика које описују стање у СРЈ деведесетих година које је настало као  резултат неправедно уведених санкција. Међународне санкције су одувек представљале занимљиво поље истраживања које је испуњено бројним противуречним схватањима и ставовима. Оно што се са сигурношћу може рећи јесте да су се оне као инструмент спољне политике исувише често примењивале без икаквог значајнијег покушаја разумевања могућих последица на земљу где се примењују, али и на међународну заједницу шире. Тим пре што оне у пракси као средство принуде веома ретко доносе резултат. Јован Бабић је проучавајући проблематику санкција 90-тих указао на кључан проблем који се везује за њих а то је етичка оправданост. Оне су приказане моралним и јединим могућим избором од стране међународне заједнице. Ово је нарочито интересантно са аспекта тога да наводна кривица Срба никада није касније доказана. Том приликом Бабић истиче да ,,етичка анализа „санкција“ показује како је то у много видова једно рђаво стање које се тешко, ако уопште, може морално оправдати“.  

Санкције од стране међународне заједнице уведене маја 1992. године су довеле до огромног погоршања стања у земљи довевши до тога да је већ следеће године настала једна од највећих забележених хиперинфлација од 120 билиона годишње. Привреда СРЈ је начисто уништена, пословање је прешло у ,,рад на црно“, корупција и разни облици криминала су порасли. СРЈ се како је то Младен Лазић, познати српски социолог, указивао, нашла гурнута у илегалне међународне тржишне трансакције базиране на услуге приватних фирми које су пословале изван законских оквира.  Привремено укидање санкција ка СРЈ из новембра 1995. и њихово коначно укидање од стране Савета безбедности почетком октобра 1996. године је само наставило да гомила проблеме у којима се нашла наша земља. Регулативе доношене од стране међународне заједнице како би нашу земљу довеле до тоталне изолације, а које су настале као резултат Резолуције 757 из маја 1992, нису аутоматски укинуте, већ су наставиле да отежавају враћање СРЈ из тзв. ,,међународног изгнанства“. Саме санкције су у међународној заједници дочекане са различитим гледиштима. И док једни виде санкције као начин на који је успостављен мир, са нагласком на ситуацији у Босни и Херцеговини, други указују да су оне само мултипликовале даље проблеме. Слична политика је настављена и 1998. увођењем нових санкција од стране САД и ЕУ што је касније резултирало и НАТО агресијом 1999. године. Док се сукоб у Украјини захуктава, при чему се све више чини да су све стране спремне да иду докле год је потребно да се остваре унапред зацртани циљеви, на Балкану изнова почиње тихи економски и политички рат у чијем се центру нашла наша држава. Запад је у украјинском сукобу већ показао да неће презати ни од чега, чак и уколико би то значило економски крах европских земаља који се све више надзире, уз константо наоружавање Украјинаца. Сједињене Америчке Државе су јасно показале да сви у овом сукобу морају да изаберу страни, при чему су мере које су предузете погодиле све друштвене сфере. Подсетимо се да су руски медији искључени из свих светских мрежа, руски спортисти су суспендовани у разноразним санкцијама, без права да носе своју заставу на званичним такмичењима већ дуже време, листа економских санкција Русији је све дужа, а политичка реторика све жешће. Изгледа, међутим, да је у овом економском рату највећи губитник Европа, нарочито ако се ту дода питање енергената од којих она у великој мери зависи. Огроман степен инфлације који се шири Европом, нестабилност тржишта, као и многе друге потешкоће сумирао је Путин у једном од својих обраћања медијима да Русија поред свих ресурса којима располаже поседује још једно тихо оружје, можда најснажније од свих а то је храна. Страх од недостатка хране постаје све јачи што се може видети и у сталном понављању западних званичника, као и представника међународних организација који су се скоро у један глас изјаснили како нема потреба за бригом због тога што ће тржиште бити константо снабдевено свим неопходним намирницама, а како би умирила грађане широм света. У свом идеалистичком одређењу Европе Пол Схефер наводи да је ,,европски цивилизацијски идеал у жижи традиције ослобађања“, као и да се ,,Европа види као циљ самој себи: велико подручје са отвореним границама, где народи, удружења и појединци живе у безбедности и слободи и где су заједнички стандарди правде, благостања и културног развоја достигнути“.  Како данас изгледа огромна геополитичка таласања услед сукоба између Истока и Запада (нарочито дешавања у Сирији и Украјини), али и пандемије, су у великој мери показала колико је ово одређење заиста далеко од његове реалности. Европа је још једанпут показала своју разједињеност, принуђена да доноси одлуке које се противе њеним интересима, што је донело до огромног мимоилажења у усклађивању заједничке спољне политике свих држава чланица Европске уније. Односи између Русије и САД су изнова обновили захтев за формирање антагонистичких блокова и стварање вештачке поделе на Исток и Запад.

            У таквом једном глобалном хаосу Република Србија се нашла у једном незавидном положају. У потпуности окружена НАТО земљама тешко је водити политику која би уједно била и најоптималнија за српске националне интересе. Политика неутралности и одржавања добрих односа и са Истоком и са Западом се нашла по ко зна који пут на испиту. Како Танјуг преноси портпарол ЕУ Петер Стано изјавио је да ,,Брисел очекује од Србије да се усклади са санкцијама ЕУ Русији или уведе сличне националне мере, због руске агресије на Украјину и додаје да ће ЕУ доносити важне одлуке за Србију на основу привржености Београда вредностима и принципима Уније“.  

            Специјални изасланик немачке Владе за Западни Балкан Саразин је недвосмислено нагласио да Немачка очекује да се Србија као кандидат за чланство у Европској унији прикључи економским санкцијама ка Русији. Подсетимо се да се тај исти изасланик директно залаже за побољшање положаја тзв. ,,Косова“ у међународним организацијама што би на крају резултирало пријемом. Тиме је директно наведено у којој мери ће даљи европски пут значити условљавање српске спољне политике. Свакако да нико на Западу не очекује да ће српске санкције довести до неких тежих последица по позицију Русије, већ се ради пре свега о симболичком чину и придруживање једном једноумљу које забрањује било какав другачији став. Треба подсетити да економске је свеобихватни економски рат који се води више наштетио Европи него Русији. Наиме Русија се окренула унутрашњем развоју привреде и алтернативним тржиштима. Са друге стране, увођењем санкција Русији би Србија себе довела у изузетно незгодан положај јер би изгубила једног стратешки али и историјски једног важног пријатеља који је српске интересе увек подржавао у међународним организацијама у најтежим временима. Истовремено на сарадњу Кине и Србије све више почиње да се гледа као на претњу на Балкану, нарочито када се ради о сарадњи на војном нивоу. Према изјави шефа ЦИА-е Вилијаму Бурнсу Русија је само млађи кинески брат и да стварна претња свету представља Кина.

            Свакако да је једини пут на коме Република Србија мора истрајати је пут неутралности. Имајући у виду да су у Србији недавно одржани председнички и парламентарни избори (а у неким местима и локални) тренутно је најважније питање формирање стабилне Владе која ће моћи да истраје на овом путу.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here