Home АНАЛИЗЕ Немачко-амерички односи: кључни партнер у ЕУ и јачање транс-атлантске сарадње

Немачко-амерички односи: кључни партнер у ЕУ и јачање транс-атлантске сарадње

5636
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Драган Станар

Демократске традиције налажу да свака ново-изабрана власт ужива својеврсни грејс-период од 100 дана пре доношења било какве јавне оцене њеног рада и дефинисања општег политичког курса који заузима од стране стручне и шире јавности. Тек када прође овај иницијални период преузимања полуга власти и овладавања објективним полугама моћи, можемо са одређеним степеном извесности дефинисати нову политичку реалност коју креира нова власт. Како су бурни амерички избори, вероватно и једни од најбурнијих у скорашњој историји, тек недавно и званично добили своје финале инаугурацијом новог председника Сједињених Америчких Држава, Џозефа Бајдена, готово је немогуће доносити вредносне судове о томе шта заправо хоће нова демократска власт у најснажнијој глобалној сили, нити на који начин настоји да реализује своје планове. Међутим, уколико се критички осврнемо на предизборну кампању, а нарочито на јавно изнесене ставове нових носилаца власти у САД, није немогуће мапирати будућу стратегију и дати поуздану прогнозу онога што чека Америку, али и остатак света под администрацијом председничко/потпредседничког пара Бајден/Харис.

Очито је било и током избора, а нарочито када је власт и званично преузео кандидат Демократске странке, да ће и унутрашња и спољна политика САД доживети значајне, готово парадигматске, промене у следеће четири године. И док се на унутрашњем плану очекују промене у вези са статусом и стањем мањинских идентитетских група и лимитима овлашћења обавештајно-безбедносног апарата према америчким грађанима, спољна политика водеће глобалне силе биће одређена двема константама – односима са Кином и Русијом. Међутим, тежишни задатак регулисања и редефинисања односа САД са поменуте две суперсиле, који је најављен од стране најзначајнијих носилаца политичке моћи новог естаблишмента, у великој мери утицаће и на америчке односе са свим другим елементима и институцијама међународног поретка, укључујући и нама најинтересантнију Европу.

 Иако је дефинисање Европе ноторно изазован задатак, оно што у очима Сједињених Америчких Држава заправо представља Европу као партнера јесте Европска унија, а нарочито њене најмоћније земље – Немачка и Француска. Немачка, као вековна економско-интеграционистичка локомотива Европе нарочито је добила на значају као носећи стуб целокупне Европске уније после историјског Брегзита. Контраверзним и релативно изненађујућим изласком Велике Британије из Европске уније, Америка је остала без кључног савезника унутар ЕУ, који је поседовао завидан степен реалне политичке моћи унутар Уније. Без Велике Британије у „игри“, јасно је да је концентрација политичке моћи унутар Европске уније додатно померена и премештена у немачке руке, у којима ће остати у догледној будућности.Стога велику тежину имају речи координатора транс-атлантске сарадње немачке владе, Петера Бејера, који сматра да Немачка и Европа имају историјску шансу да после Трампа удахну нови живот у транс-атлантско партнерство и побољшају односе са САД. Француска, као једина сила унутар Европске уније која може да парира Немачкој, такође представља значајан ослонац сарадње и партнерства за САД, али конзервативни и евро-центрични ставови француског председника Макрона по питању сарадње ЕУ са другим глобалним центрима моћи и „суверености“ Европе могу отежати приснију сарадњу. Стога данас Немачка недвосмислено доминира, не само Унијом већ и Европом у нешто ширем смислу, као преференцијални партнер Сједињених Америчких Држава у континенталној Европи.

Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Значају Немачке у америчкој спољно-политичкој перспективи додатно доприносе њени традиционални односи са Русијом, који су историјски били много ближи у односу на сарадњу осталих великих западно-европских сила источним гигантом. Чак и у последњих десетак година, које су у Немачкој и Русији обележиле политичке каријере Ангеле Меркел и Владимира Путина, можемо говорити о помирљивим и веома стабилним односима између две земље, који се не граде само на растућој економској сарадњи већ и на енергетској зависности савремене немачке економије од руског гаса. Са друге стране, односи САД са мало којом значајном земљом су толико пољуљани током мандата претходног председника Доналда Трампа, колико је то било евидентно у случају Немачке. Канцеларка Меркел је више пута изразила јавно неслагање са одлукама и општим курсом америчке политике коју је спроводила Трампова администрација, док је са друге стране бивши републикански председник жестоко критиковао немачку „инертност“ у НАТО пакту и чак претио одређеним видом економских санкција уколико се не повећају давања за војни буџет од стране Немачке! Додатно, у години за нама Трамп је најавио и повлачење више од 12.000 америчких војника из Немачке, што је од стране политичке јавности ненаклоњене Трампу названо „шамаром пријатељу савезнику којег је потребно бранити од руске и кинеске агресије“. Интересантно је, апропо ове најаве, да је једна од првих одлука новог председника Бајдена била да суспендује било какво повлачење америчких трупа из Немачке. Нетактичност Трампове администрације у односима са традиционалним савезницима, која је у тренуцима прелазила границу поштовања, нарочито је дакле била видљива у односима управо са Немачком.

Како је прокламовани циљ Бајденове спољне политике ревитализација и оснаживање партнерских односа са традиционалним савезницима, а нарочито онима који остварују интензивну сарадњу са Русијом и Кином, за очекивати је доста другачији приступ партнерству са Немачком и много тактичније наступање у настојању да се ојача политичко пријатељство. Овакав приступ ће извесно значити и притисак на немачко-кинеску и посебно немачко-руску сарадњу, на свим нивоима. Како је изградња Северног тока 2, гасовода који спаја Русију и Немачку заобилазећи Украјину, у завршној фази, веома је тешко очекивати да ће било какви притисци на Немачку резултирати одустајањем од пројекта који би Немачкој могао осигурати дугорочну економску стабилност, нарочито после ставова званичног Берлина који сматра да се о „европској енергетској политици мора одлучивати у Европи, а не у Вашингтону“. У прилог оваквом предвиђању иде и именовање Ентонија Блинкена на место америчког државног секретара (министра спољних послова), будући да се ради о човеку који више од 30 година заступа либералнији приступ проблему немачко-руског гасовода. Међутим, на пољима јачања заједничког фронта против руских сајбер напада, сарадње на плану глобалног загревања и климатских промена, веће регулативе кинеске технологије, и многим другим важним пољима можемо очекивати снажне напоре у приближавању у кооперацији између Сједињених Америчких Држава и Немачке као перјанице Европске уније.

Без обзира на извесне напоре ка приближавању традиционалном савезнику, посао који је пред Бајденовом администрацијом је изузетно тежак. Како је то средином прошле године подвукао министар спољних послова Немачке, Хајко Мас, структуралне промене које су се одиграле у последњих четири године не само да се неће моћи тако лако поништити упркос промени у Белој кући и доласку демократа на власт, већ су оне указале и на бенефите „лабавијег“ односа између два партнера. Транс-атлантска сарадња ће наравно бити значајно одређена и резултатима септембарских избора у Немачкој, када ће ова земља добити наследника Ангеле Меркел, нарочито уколико то буде неко склонији много оштријим ставовима према Русији и Кини, као што је то Норберт Ретген, који је и сам најавио значајно побољшање транс-атлантских односа доласком Бајдена на место председника САД. Немачко-амерички односи у блиској будућности биће доминанто одређени степеном захлађења немачко-руске сарадње, што ће последично одредити и укупан однос Сједињених Америчких Држава према Европској Унији као глобалном центру моћи који тежи већој самосталности.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here