Home ОСТАЛО „Европа“ и „европско“

„Европа“ и „европско“

576
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Драган Станар

Процес глобализације, о којем се непрестано пише и говори већ деценијама, како у оквиру академско-научног стваралаштва тако и у склопу медијско-политичкогдискурса, често је, нажалост, схваћен као један сингуларан и јединствен процес који ефективно „смањује свет“ и формира Маклуановско „глобално село“. Међутим, сам феномен глобализације много је исправније посматрати као неку врсту кровног процеса, идејни оквир унутар којег се дешавају снажни процеси интеграције, кооперације и у крајњој линији десуверенизације националних држава и система. Ови процеси манифестују се на најразличитије могуће начине и обухватају готово све облике људске стварности – од политичко-нормативних система преко економије и културе до спорта и разоноде. Супранационалне интеграције на свим овим нивоима дешавају се непрестано, али не теку истим темпом у свим деловима света, иако се тешко може тврдити да постоји део планете који није обухваћен макар неким „механизмом“ онога што данас подразумевамо под глобализацијом.

Европски континент представља еклатантан пример процеса интеграције који се дешавају под „кровом“ глобализације, будући да већ деценијама европске земље проналазе начине да се ближе повежу, да елиминишу међусобне разлике па и границе. Оно што је почело као платформа релативно „лабаве“ економско-индустријске сарадње у области експлоатације челика и угља, за веома кратак историјски период еволуирало је у пунокрвну политичко-економско-нормативну сарадњу која подразумева интеграцију европских народа у један политички, економски, културни, безбедносни и цивилизацијски центар. Пројекат Европске уније неоспорно се показао као веома привлачан и успешан, али се данас у својој зрелој фази нужно суочава са изазовом са којим се суочава сваки интегративни процес – са питањем идентитета. Сваки супранационални интегративни процес нужно стоји у опозицији са кохезивним силама националног идентитета и посебности, чак и када се ради о процесима који су много мање свеобухватни и дубоко од европског. Минимални заједнички европски идентитет стога је неопходан елемент даље успешне интеграције, уз наравно уважавање свих посебности народа који се у њему налазе. Међутим, управо је питање европског идентитета кључно али и недовољно разјашњено, и потенцијално може бити извор значајних цивилизацијских проблема. Појам „европско“ веома често није деривиран из појма „Европа“, нити је Европом ограничен и одређен.

Дефиниције Европе, европске културе, европске цивилизације и идентитета су бројне, и могу се драстично разликовати. У складу са тим, тежак али неопходан задатак пред лидерима Европе у будућности биће јасно, или макар што јасније, дефинисање и одређење значења ових појмова, јер заузимање заједничке „европске перспективе“ по било ком питању мора да подразумева да знамо шта значи Европа и ко све спада у Европу. Јасно, примарна дефиниција Европе је географска, и она би требало да буде недвосмислена и прецизна. Међутим, када се говори о заједничког европском идентитету и заједничкој европској перспективи у било којој области – политике, економије, безбедности, културе, уметности, итд. – неретко се заузима позиција који ефективно искључује делове географске Европе из онога што је „европско“. Молдавија је географски део Европе, као и Грузија, Јерменија, итд. Турска је не само део Европе, већ својом популацијом чини огроман проценат европског становништва. Шта тек рећи за Русију и удео њене популације у европској? Штавише, званично два највећа града Европе су управо Истанбул и Москва! Али, када се говори о „европском идентитету“, који подразумева макар минималне заједничке културне и цивилизацијске одлике, по правилу се границе такве апстрактне Европе итекако разликују од географских, и веома „елегантно“ искључују све поменуте земље (али и многе друге). Оваква, назовимо је цивилизацијска, дефиниција Европе са друге стране те исте апстрактне границе шири до невиђених размера. Будући да се води заједничким културним и цивилизацијским садржајем идентитета, Европа у том случају обухвата и рецимо Сједињене Америчке Државе, Канаду али и Аустралију, Нови Зеланд и Израел. Једна религијска дефиниција Европе пак обухвата земље западног хришћанства, што опет искључује све православне и муслиманске земље (укључујући ту и православне земље чланице ЕУ), али овога пута и Израел. У неким дефиницијама, ван граница Европе остаје и Велика Британија, односно све оно што није, у ужем смислу, континентална Европа. Значај и смисао оваквог „континенталног“ дефинисања Европе и „европског“ додатно је оснажио популарни Брегзит, односно дефинитиван излазак Британије из Европске уније, који је ставио упитник изнад „европског“ карактера британске културе и идентитета.

За нас је нарочито значајна позиција Србије и осталих балканских земаља у различитим дефиницијама Европе које су темеље уопште разматрања било каквог заједничког идентитета који је condicio sine qua non успешних интегративних процеса. Географски нема никакве дилеме што се тиче Србије и Балкана, они су недвосмислено европски. Међутим, различите дефиниције смештају Србију и неке суседне земље заједно са поменутом Русијом или Турском ван граница оног што је европско у Европи. По неким дефиницијама, граница европског у Европи иде управо по средини Балкана, укључујући неке „западније“, а истовремено искључујући неке „источније“ земље из сопственог садржаја. Религијска граница „европског“ на Балкану такође је изузетно деликатна и специфична. Без обзира на коју се дефиницију ослонимо, оно што неизбежно испливава на површину јесте тензија између онога што је „европско“ и онога што заправо јесте Европа. Чини се да „европско“ не обухвата целокупну Европу, док са друге стране може да се протегне и тако да обухвати и друге континенте. Пратећи процесе европских и глобалних интеграција чини се да је за све, а нарочито за земље Европе као што је Србија, чија је позиција унутар „европског“ у најмању руку нејасна и нестабилна, најважнији корак јасно дефинисање појма Европе, не само у географском већ и у сваком другом смислу. Тек онда, када буде јасно шта заправо значи Европа, а тиме и европске вредности, европски стандарди, европска цивилизација, итд. можемо очекивати формирање заједничке европске перспективе и праву и суштинску европску интеграцију. Без такве дефиниције, каква год она на крају била, тешко је очекивати било какво приближавање макар минималном заједничком европском идентитету који је неопходан уколико заиста желимо јединствену Европу, шта год то значило.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here