Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Дијалог, изградња поверења и помирење после оружаних сукоба

Дијалог, изградња поверења и помирење после оружаних сукоба

140
0

Проф. др Драган Станар

Историја људске цивилизације одигравала се, и даље се одиграва, на позорницама рата и мира, које се налазе у непрестаном кретању и смењивању. Феномени рата и мира управо се на тај начин једино и могу исправо и тачно разумевати – као нераздвојиви и комплементарни – јер они немају алтернативу. Сами појмови рата и мира толико су дубоко суштински повезани у свом динамичном дијалектичком односу да се посебно и не могу сагледавати ни одређивати. Напротив, они се управо дефинишу одсуством своје супротности – мир као стање у којем нема рата, а рат као стање у којем је прекинут мир. По својој природи ова два, једина могућа, стања човековог постојања такође су у оштрој супротстављености – и док се мир перципира као стање које треба да траје, које је перманентно, рат се доживљава као прекид мира, стање које треба да прође, по могућности што пре. Нажалост, историја наше врсте јасно нам ставља до знања да су ти „прекиди мира“ били исувише чести од настанка цивилизације; да је на „сваку годину мира ишло 400 година рата“.  

И поред очите осуђености људских друштава на феномен рата, који је инхерентан људском роду и који је судбински пратилац човечанства, по нужности природе овај феномен увек завршава миром, тј. стањем које по својој суштини треба да траје. Међутим, мир који долази непосредно после оружаних сукоба изузетно је осетљиво, нестабилно и крхко стање. Као такво, оно захтева потпуну преданост свих оних који су искусили страхоте рата у напорима да се новостечени мир сачува, негује и изгради у дуготрајно и прихватљиво стање. Управо је атрибут прихватљивости најзначајнији за изгледе дуготрајности и одрживости мира – стање које наступа после оружаног сукоба у неком моменту мора постати прихватљиво за све, не само за победнике. Процеси помирења, изградње мира и поновног успостављања поверења нужно захтевају дијалог између оних који су у периоду рата били непријатељи. Отворени дијалог неопходан је за генерисање кључног услова изградње мира, а то јесте минимално поверење између две политичке заједнице, односно између два народа, и толеранцију која долази као резултат тог поверења. Какав је онда тај пост-ратовски дијалог којим се стање крхког и деликатног мира једино и може трансформисати у прихватљиво, одрживо и трајно стање односа?

Основна и примарна грешка која веома често успорава или чак потпуно опструира смислен дијалог после оружаних сукоба, дијалог који за циљ има успостављање поверења и толеранције, јесте неразумевање суштинске разлике у природи између стања мира и стања рата. Поступци и праксе који се одигравају у стању рата не могу се тумачити и вредновати на исти начин као што би се исти поступци и праксе евалуирали у току мира. Коначно, рат подразумева привремену суспензију закона који нормативно функционишу у миру и који омогућавају релативну предвидљивост и контролу будућности, а самим тим и оно што називамо нормалношћу живота. Како су ти закони привремено суспендовани стањем рата, поступци као што су ограничења слобода и права које уживамо у миру, насиље и намерно повређивање и убијање људи у рату морају се посматрати искључиво у контексту рата, а истовремено се и морално евалуирати ослањајући се на специфичну област примењене етике, тј. етику рата. Дијалог по окончању оружаног сукоба који настоји изградити темеље одрживог мира и поверења мора почивати на основној премиси раздвајања логике рата и логике мира, тј. на премиси да поступци и праксе у рату ипак захтевају другачије тумачење и вредновање. У складу са том премисом, без обзира на резултат рата, насиље које је вршено у рату јесте легитимно насиље за које се не може заснивати било каква врста колективне одговорности на страни пораженога у рату, нити се може тражити искључива кривица за несреће рата само на једној страни. Наравно, апсолутно се подразумева да под легитимним насиљем обухватамо само оно насиље које је вршено у складу са Међународним хуманитарним правом, законима и конвенцијама рата, а никако насиље које у току рата конституише ратни злочин. Иако су мирнодопски закони суспендовани у рату, то не значи да су поступци и праксе у рату ослобођени било каквих рестрикција и норми. Дијалог који је неопходан после оружаних сукоба стога нужно захтева објективно и непристрасно сагледавање насиља, кривице и одговорности само и једино из перспективе чињења ратних злочина, а не потпуно аболирање једне стране за свако насиље у рату из истовремено делегитимисање сваког насиља друге стране.

Управо је полазна претпоставка таквог, успешног и конструктивног, дијалога разумевање оправданости сваког насиља које је вршено у складу са логиком рата, без обзира на то ко је то насиље вршио. Истовремено, неопходно је и разумевање о апсолутној неоправданости неселективног и непропорционалног насиља у рату, тј. сваког оног насиља које је конституисало ратни злочин, поново, и нужно, без обзира на то ко је такво насиље вршио. Уколико је искрена намера дојучерашњих непријатеља да у миру поново изграде, макар минимално, међусобно поверење и оснаже толеранцију која је најчвршћи темељ одрживог мира, онда се обе стране морају сагласити да у логици и стању рата обе стране имају право на насиље, али да ниједна страна нема право на чињење ратних злочина. Сама мрачна реалност рата као феномена се сама увек стара о томе да „распореди“ злочине и херојства на обе стране – не увек подједнако, наравно.

Помирење после оружаних сукоба увек представља један дуготрајан, мукотрпан, често и непријатан и мучан процес. Међутим, он је и поред тога неопходан. Помирење и новоуспостављени мир почивају на деликатним темељима међусобног поверења које се гради једино и искључиво отвореним, објективним и конструктивним дијалогом. Свако одрицање права на коришћење насиља у рату једној страни, и са тим повезана конструкција искључиве кривице за свако насиље само једне стране, дефинитивно није елемент дијалога којим се жели изградити и оснажити мир, помирење и толеранција. Драгоцено историјско искуство, а нарочито (с времена на време) трагично историјско искуство народа који живе на Балканском полуострву, нуди нам прегршт лекција о томе како ароганција, охолост и нетолеранција у периоду после рата заправо директно онемогућава помирење и стварање одрживог и прихватљивог мира. Нажалост, такав приступ изградњи мира може да конструише само период привидног мира, тј. стање које макар једна страна никако не може да прихвати као стално, трајно, пожељно и коначно одрживо стање. Иако сама потенцијална могућност рата никада неће, нити икада сме, престати бити део природе мира, оптималан дијалог после оружаног сукоба нужан је предуслов изградње међусобног поверења и одрживог и прихватљивог мира. Сваки другачији приступ који занемари кључне и суштинске разлике између феномена рата и мира, и у вези са тим неопходно раздвајање суђења о поступцима у ова два стања, осуђен је нажалост на то да буде генератор нетолеранције и будућих оружаних сукоба.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here