Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Српска дијаспора и српска културна матица ван Србије

Српска дијаспора и српска културна матица ван Србије

2605
0

Ивана Пејчић

Питање дијаспоре у последње време је једно од приоритетних за велики број држава. То је случај и са Србијом. Потенцијал дијаспоре, пре свега економски, као и жеља да се обједини снага једног народа и пробуди национална свет само су неки од разлога зашто је већина држава почела да брине о стварном и правном положају своје дијаспоре. У контексту Србије идеја о успостављању и очувању континуитета односа матичне државе и дијаспоре као и матичне државе и Срба у регион значајну улогу има у самом процесу евроинтеграција. Економске и културне везе припадника дијаспоре, њихова знања и искуства рада и живота у ЕУ могу да дају велики допринос бржем путу Србије ка достизању европских вредности.

Према Закону о дијаспори и Србима у региону, дијаспора подразумева држављанине Србије који живе у иностранству и припаднике српског народа, исељенике са територије Србије и из региона и њихови потомци. Под појмом „Срби у региону”, у складу са наведеним законом, подразумевају се припадници српског народа који живе у Републици Словенији, Републици Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Републици Македонији, Румунији, Републици Албанији и Републици Мађарској.

Према периоду досељавања, могуће је разликовати неколико категорија дијаспоре: стара, економска емиграција, настала пре Другог светског рата; претежно политичка емиграција, настала непосредно после Другог светског рата; претежно економска емиграција, која је почела да се ствара крајем шездесетих, када су отворене границе тадашње СФРЈ и она је настајала све до краја 80– их година 20. века; најновија, делом економска, делом политичка миграција из деведесетих, настала је превасходно због ратова на тлу бивше СФРЈ и дугогодишње економске кризе у земљама региона у којима је живео српски народ.

Не постоје прецизни подаци о броју припадника српске дијаспоре, јер до сада никада није урађен попис. Процене се крећу око четири милиона, што значи да око трећина нашег становништва живи ван граница Србије. Од тог броја процењује се да око два милиона живи у европским земљама, највише у Немачкој и Аустрији, док око милион живи у САД.

Без обзира на различите бројеве по питању ових процена, може се рећи да је то бројна дијаспора која има значајан потенцијал. Тај потенцијал може бити искоришћен ако Србија успе да обезбеди адекватне материјалне, социјалне и политичке услове за успешан развој и очување српског језика, ћириличног писма, културе и идентитета српских држављана који живе и раде ван Србије. Јер само на тај начин може се очувати српски идентитет и том успостављеном везом са матицом, искористити као основ за јачање међуодноса.

У том смислу посебно је важан однос Министарства спољних послова Србије према дијаспори. Од 2011. године постоји и Стратегија о очувању и јачању односа матичне државе и дијаспоре и матичне државе и Срба у регион. Значајна спона у том односу јесте Управа за сарадњу дијаспором и Србима у региону. Уосталом,  односи између матице и расејања проглашени су односима од највећег државног и националног интереса још Декларацијом из 2006. године.

Однос према дијаспори и Србима у региону заснован је на члану 13. Устава Републике Србије, према коме Србија штити права и интересе својих држављана у иностранству и развија и унапређује односе Срба који живе у иностранству са матичном државом. Осим Устава, правни оквир односа са дијаспором дају и Закон о дијаспори и Србима у региону, Декларацијa о проглашењу односа између отаџбине и расејања односом од највећег државног и националног интереса, Стратегија за управљање миграцијама, Национална стратегија за младе, Стратегија националне безбедности и низ других стратегија које ј усвојила Влада. У сваком случају, правни оквир чине акти који су хетерогени, од унутрашњих правних аката до међународних уговора. Све то је у циљу очувања културне разноликости и идентитета а то је могуће само активном националном политиком према српској дијапори.

Један од најважнијих стубова и чинлаца у дефинисању, развоју и промовисању културног идентитета српског народа јесте Матица српска. Између осталог, Вук Стефановић Караџић је говорио да је “језик хранитељ народа и докле год живи језик, дотле живи и народ”. Реч је о најстаријој културној установи нашег народа, која је настала у дијаспори. Између осталог, она је показал и да је српска дијаспора пре скоро 200 година била у стању да се организује и оснује Матицу Српску. У сваком случају, деловање Матице у Србији и ван ње, показује како обједињавање српске културне елите у земљи и дијаспори могу да допринесу очувању српског националог бића.

У том контексту, значајна је сарадња и Матице српске са Министарством спољних послова Србије у развоју културно-информативних центара, као и заједничком раду на развоју издавачке делатности, али и у делатностима у сфери културе чији су циљеви интегрисано друштво коме треба заједно да тежимо. Када је реч о дијаспори посебно су у фокусу деца која не живе у својој отаџбни и земљи одакле потичу њихове родитеље. Управо кроз негу језика у дијаспори деца развијају осећај припадности, а уједно и чувају своје корене и културу. Сваки вид учења матерњег језика у дијаспори је од изузетног значаја, без обзира да ли се реализује у школи српског језика, одређеним удружењима или у цркви.

Суштински дијаспора је најбоље организована у оквиру црквено– школских општина. Од како су Срби почели да се расељавају широм света, па до данас Српска православна црква је окупљала дијаспору. Томе је допринело и то што Српска православна црква има своје парохије у свим већим срединама где Срби живе широм света. У складу са тим српски национални идентитет у дијаспори претежно је обликовала Српска православна црква. Уосталом, током 20. века СПЦ је била суштински једина интегративна установа и спона матичне државе и дијаспоре. Они су били чувари вере, као и националне културе и језика. У том смислу од пресудног значаја је однос државе према СПЦ-а и координација у реализацији културно-образовне улоге у дијаспори.

Савремени ритам живота и свеприсутна културна глобализација свакако да отежавају одржавање националног идентиететата. То јеслучаји и у матичним државама, а камо ли у дијаспори, где се веза између матице и дијаспоре обично своди на нејасним идејама о националном идентитету. Уосталом, тај идентитет треба да буде у складу са тренутком у коме се живи, јер само као такав може бити интегративни, поготовоу случају друге и треће генерације које имају подељени идентитет, и у себи чувају како српски тако и одлике националног идентитета земље у којој живе. Неопходно је тај српски део идентитета осавреминит на не сводити на пример на фоклор.

Познавање и коришћење српског језика и ћириличког писма јесте теме за комплетну сарадњу са дијаспором. Очување српског језика првенствено зависи од породице, односно опредељености родитеља да дете научи српски језик. Право на употребу матерњег језика у суштини спада у низ права везаних за очување националног идентитета.

Република Србија је, као матична држава, трајно заинтересована да се српска национална заједница у свакој земљи слободно развија и да у пракси, без обзира на своју бројност, ужива сва индивидуална и колективна права која су гарантована међународним конвенцијама и билатералним међународним уговорима.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here