Home АНАЛИЗЕ Неоколонијално ,,откривање“ Африке

Неоколонијално ,,откривање“ Африке

482
0
Foto: Freeimages
Foto: Freeimages

Аутор: Миша Стојадиновић

Освајање Африке на размеђу XVIII и ХIХ је зауставило дотадашњи развој афричких држава доносећи прави хаос у институционалном и економском смислу. Неуспех европских колонијалних сила у институционалном уређењу афричких држава се у великој одразио на њихов постколонијални положај. Афричке државе су пут ка својој независности започеле на слабим темељима изграђеним пре свега зарад олакшавања њихове експлоатације и поробљавања. Иако Африка представља други по величини континент са више од милијарду становника и више од педесет држава, на њу се неретко гледа као на једну целину која дели заједничку судбину своје колонијалне историје. Поновно откривање Африке од стране Запада је значило проналажење нових разлога којим би се оправдала њена експлоатација.

Африка је у глобалне токове укључена путем трансатлантске трговине робљем што је у великој мери одредило и пут којим су се глобализацијски токови одвијали на овим просторима у деценијама које су уследиле. Начин интеракције Африке са остатком света имао је јединствену карактеристику: дефинисан је најсуровијим облицима експлоатације. И можда се на први поглед може рећи да би афричке државе добиле много више уколико би се изоловале из процеса глобализације то у пракси није случај. О овоме нарочито говоре Калу и Фалола дајући преглед најзначајније литературе на ову тему, међу којима истичу студије Мартина Волфа и Питера Левиса. Мартин Волф је у својој студији Why Globalization Works показао да, иако неке земље имају веће користи од глобализације од других, свака нација која одлучи да се искључи из глобалне економије може само доживети велику штету. Управо због тога се оправдано поставља питање због чега су неке неразвијене земље, попут азијских на пример, успеле да на таласима глобализације испливају и искористе већину њених бенефити како би се економски уздигле.  Питер Левис, бавећи се управо феноменом различитих последица процеса глобализације на земље које делују иначе у сличном почетном положају, указује на све могуће изазове које онемогућавају афричке земље да се на равноправни начин укључе у глобалне токове. Он то показује на примеру Индонезије и Нигерије. ,,Иако Индонезија и Нигерија имају готово подједнако искривљене политичке системе, са свеобухватним војним диктатурама од 1960-их до 1990-их, и иако су корупција и профит по цену свега биле главне карактеристике обе политичке културе, избори које су донеле „спорне, подељене елите Нигерије“, слабе институције и предаторска политичка култура дале значајно другачије резултате од „добро организоване корупције и стабилних макроекономске услова” у Индонезији-

Термин мрачно се користи да би се пренело схватање о Африци као изолованог континента од остатка света, међутим уколико се прихвати овакво становиште онда се истовремено може тврдити са значајним доказима да је у средњем веку Европа била још изолованија од Африке. Чак су и одређени производи из Африке налазили свој пут у Европу попут мароканске коже на пример.

Постоји још један мит који се обично одржава на Западу и који приказује Африканце као варварске дивљаке који нити су знали говорити, нити су били свесни употребе ватре. Овај мит је додатно ојачан у процесу консолидације и јачања европских империја на континенту. Он се увелико користио како би хранио психолошку супериорност других народа над афричким у циљу њиховог поробљавања. При том се заборавља да је Африка колевка многих цивилизација које су заувек оставиле свој траг у људској историји попут египатске на пример. Хегел у својој књизи Geographical Basis of World History (1820) каже: „Одлика Африке је у карактеристици целог континента као таквог… Она нема сопствени историјски интерес, јер налазимо њене становнике који живе у варварству и дивљаштву у земљи која им није дала ни један саставни део културе. Од најранијих историјских времена, Африка је остала одсечена од свих контаката са остатком света.“

Врло брзо након ослобађања од колонијалних окова афричке државе су постале лака мета неоимперијализма у лику њиховог неолибералног реструктуирања. Ера неолиберализма у афричким земљама започиње у доба глобалне рецесије 1970-тих. У време када је већина земаља била принуђена на бескомпромисне позајмице од стране Светске банке и Међународног монетарног фонда које су их довеле у позицију дужничког ропства.

            У већини афричких држава изградња политичких институција одвијала се под утицајем европског колонијализма. То је управо и разлог због чега су режими веома често наилазили на проблем легитимитета који је резултирао бројним конфликтима на овим просторима. Како је једном приметио Патрик Чабал ,,када су националисти стекли независност и заузели државу, суочили су се са тешком перспективом изградње на темељима који су ретко били тако чврсти колико би желели да буду. Неколико афричких земаља биле су „природне“ националне државе, односно географски, еколошки, етнички, културно, економски, социјално или политички хомогене, кохезивне или чак кохерентне. Већина су амалгами настали на темељима крпљења са предвидљивим последицама за градитеље нација. Неке земље су биле једва уверљиви кандидати за стицање државности. У скоро свим случајевима, дакле, задатак изградње афричке националне државе био је тежак, много тежи (мада на различите начине) него што је то био случај у Европи, Азији или Латинској Америци.“

Једна од највећих слабости афричких држава је та што се у њима задржала зависност од примарне производње. Очекивано доба индустријализације никада на овим просторима није изведено до краја и то је довело до тога да оне никада заиста економски нису изашле из колонијализма. То је у пракси произвело огромну зависност од откупа природних ресурса чиме су њихова тржишта остала подложна шоковима и утицајима са стране. Уместо да афричке државе производе које извозе обрађују и тиме добију додатан профит оне то препуштају другим државама. Овакво стање ствари је довело до тога да је већина афричког становништва погођена сиромаштвом.

Повлачење колонијализма за време Хладног рата је омогућило да афричке државе дођу у позицију да извуку значајну политичку и економску корист од СССР-а и САД-а. То се међутим није одразило значајно по њихов развој јер су и даље на власти остали корумпирани и репресивни режими, неретко подржани од стране бивших колонијалних владара. Међутим, глобални сукоби у XXI веку произвели су нову неоимперијалну фазу економске и политичке нестабилности. Појачана конкуренција која подразумева укључивање све већег броја актера у дешавања у Африци, као што су на пример Русија и Кина, су приморале Сједињене Америчке Државе на драстичне кораке и коришћење војне моћи, агресивне економске и трговинске политике, а у циљу очувања своје доминанте позиције на овим просторима.

По завршетку Другог светског рата САД су се у почетку представљале као антиколонијална сила, подстичући деколонизацију у Африци, међутим, са почетком Хладног рата Вашингтон је променио своју званичну реторику антикомунизмом и обуздавањем моћи СССР-а. Важно је напоменути да Африка ужива најнижи приоритет у спровођењу спољне политике САД широм света. Афрички рог представља изузетан пример геостратешког значаја који овај континент поседује. Овај простор је изузетно важан због своје економске важности у повезивању Европе и Азије је одувек био нестабилан и подложан конфликтима. Довољно је поменути Етиопију и Сомалију па увидети да су то земље које карактерише огромна унутрашња нестабилност. И док су за време колонијализма Француска и Велика Британија имале главну улогу у овом региону, у периоду који је уследио након тога ствари су се почеле мењати, јер су и други актери почели да се активније укључују у овом региону. Кина свакако представља веома значајног међународног играча који се веома активно укључио у дешавања на овом полуострву. Кина данас има успостављене дипломатске везе са скоро свим афричким земљама, што довољно говори о међусобном интересу за сарадњу између афричких и азијских земаља. Разлози за овакав ангажман Кине су вишеструки. Свакако да је положај у повезивању Европе и Азије један од њих, али не и једини. Раст Кине подразумева сталну потрагу за ресурсима и новим тржиштима а Африка представља управо једно такво подручје које је изузетно значајно са овог аспекта. Један од примера сарадње је извоз индустрије зарад јефтине радне снаге и развоја текстилне индустрије у Етиопији. Треба напоменути да је оваква пракса редак пример успешне сарадње од којих имају користи све укључене стране. Углавном се сарадња са Африком своди на узимање њених ресурса без покушаја да се они обрађују на месту њихове експлоатације и тиме помогне индустријализација сиромашних афричких земаља. Истовремено Кина се у великој мери меша и у политичка дешавања у Африци.

Седиште Афричке уније у Адис Абеби је изграђено помоћу кинеских фондова као поклон Кине Африци. Истовремено Кина почиње све активније и војно да буде присутна на овим просторима како би заштитила своје интересе. Објекат који је и званично отворен у Џибутију истовремено има за циљ заштиту регионалних морских трговачких рута којима се креће кинески извоз. Концепт спољне политике Руске Федерације из 2013. дефинише званичан спољнополитички став Русије према афричким земљама у областима безбедности и економије. Прави повратак утицаја Русије у Африци обележила је прва посета Владимира Путина 2006. године, а која је резултира тиме што је Руска Федерација отписала 20 милијарди дуга афричким државама који је настао за време Хладног рата. Иако се политика Русије ка афричким земљама може сагледавати кроз различите димензије њене основе у три стуба је дефинисао Лавров приликом својих посета Анголи, Намибији, Мозамбику, Зимбабвеу и Етиопији, Та три стуба су: оживљавање или повећање војне и безбедносне сарадње; отварање афричких земаља за руске инвестиције; и поновно покретање културних и универзитетских размена.

Бандушка конференција која је одржана 1955. године је у великој мери поставила темеље за боље позиционирање афричких земаља у међународним односима. И док велики број теоретичара види као почетак оснивања Покрета несврстаних, оно што је сигурно јесте да је она обезбедила да се глас афричких и азијских земаља боље чује, нарочито у Уједињеним нацијама. Ново азијско-афричко стратешко партнерство које је успостављено на педесет година од Бандушке конференције је потврдило главне идеје ове конференције и отворило врата даљем ширењу сарадње афричких и азијских земаља. Ново одржавање конференције у Индонезији 2015. године је наставило ову традицију, међутим, и том приликом се показао недостатак институционалног оквира за остваривање ове сарадње. Током читавог низа деценија сарадња између азијских и афричких земаља се свела на билетаралном нивоу са врло мало наде изградње мултилатералне сарадње која би овом савезу дала још већу снагу.

Африка као други по величини континент обилује бројним ресурсима од којих изгледа сви имају своје користи сем самих њених становника. Економска моћ афричких земаља се у великој мери може представити кроз двеју крајности које чине Јужноафричка Република, као најбогатија и најутицајнија земља са богатом спољном трговинском разменом, и Бурунди, као једна од најсиромашнијих земаља. Међутим, већина афричких земаља се налази ближе овој другој крајности, налазећи се међу земљама које су неразвијене и које у великој мери зависе од туђе помоћи да преживе. Боцвана и Јужноафричка Република се налазе међу највећим произвођачима дијаманата и злата. То је у великој мери довело до институционалног и инфраструктурног развоја Јужноафричке Републике који не поседују многе друге афричке земље.

Да би афричке земље добиле своју независност оне морају поново да открију себе и да се ослободе од унутрашњих и спољних изазова на путу свог равноправног укључивања у глобалне токове. Светски капиталистички систем у великој мери зависи од афричких сировина за и то је чињеница на којој оне морају инсиситрати. Нажалост многобројни покушаји да се оствари легитимна власт у афричким државама су се завршавали безуспешно, јер су читави системи засновани на корупцији. Најекстремнији примери је свакако Сомалија у којој је постојало више од петнаест покушаја да се реконструише влада, док последњи покушај једва успева да споји крај са крајем и одржи контролу над главним градом и остатком територије. Овде треба поменути и Јужни Судан, који је као афричка ,,најновија“ држава доживео пропаст на самом свом почетку при чему је петина од укупно дванаест милиона становника насилно расељено, а остатак популације увучен у још један у низу конфликата са огромним људским жртвама.

И док извоз племенитих метала, нафте, дрва, палминог уља чини основне извозне производе, са једне стране, основни производи који се увозе служе да надокнаде недостатак намирница и лекова са којима се бори велики број афричких земаља. Природни ресурси чине главницу извоза из Африке па је стога тежња ка диверсификацији извоза и даље критична за развој Африке. Уколико афричке земље не предузму нешто по питању развоја индустријализације, наставиће се њихов потчињен положај који је у великој мери завистан од кретања на глобалном тржишту. Тиме су њихове економије у многоме рањивије на кризе од других, што се у великој мери злоупотребљава у неоколонијалне сврхе.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here