Home АНАЛИЗЕ Глобалне претње из перспективе америчке обавештајне заједнице – годишњи извештај Директората обавештајних...

Глобалне претње из перспективе америчке обавештајне заједнице – годишњи извештај Директората обавештајних служби САД I

2227
0

ЦСП

Већ више од 15 година, тачније од 2006. године, Америчка обавештајна заједница (U.S. Intelligence Community) упознаје јавност са својом проценом глобалних претњи кроз документ који се званично назива „Глобална процена претњи обавештајне заједнице“ (Annual Threat Assessmentили скраћено ATA). Овај документ креира Америчка обавештајна заједница, која представља скуп свих агенција и организације које спроводе обавештајне послове у Сједињеним Америчким Државама и у иностранству, за потребе председника, Конгреса, начелника Генералштаба и осталих клијената, свим облицима прикупљања података (SigInt, ImInt, MasInt, HumInt, OsInt и GeoInt), док га непосредно објављује Директорат обавештајних служби САД (Director of National IntelligenceDNI), обично у фебруару. Документ се објављује на јавном саслушању директора Директората обавештајних служби пред надзорним комитетом америчког Сената и Представничког дома Конгреса и представља декласификовани сублимирани извештај о процени претњи америчкој националној безбедности, укључујући и сајбер-технолошке претње, тероризам, оружје за масовно уништавање, криминал, али и питања која се тичу угрожавања животне средине и економије.

Почетном фебруара 2023. године (6. фебруара), објављен је и последња Процена којим се предвиђа да ће се у текућој години Сједињене Америчке Државе и њени савезници суочити са комплексном и промењивом ситуацијом у међународним односима коју креирају два кључна фактора –  „велике силе, растуће регионалне силе и многобројни не-државни субјекти“ и „заједнички глобални изазови као што су климатске промене, људска здравствена сигурност и опоравак планете од последица Ковид-19 пандемије и економских проблема убрзаних несигурностима везаним за енергенте и храну“. Када се ради о првом фактору – глобалним и регионалним силама – документ идентификује примарно Кину, па тек онда Русију као кључног изазивача на глобалном плану, упркос актуелном рату Русије у Украјини за који се предвиђа да може ескалирати у шири конфликт Русије и целокупног Запада. Заправо, прво поглавље извештаја посвећено је управо Кини, односно њеним „регионалним и глобалним циљевима и активностима“.

Поглавље посвећено Кини започиње проценом да ће Комунистичка партија Кине „наставити да улаже напоре усмерене ка остваривању визије председника Си Ђипинга о Кини као доминантној сили у Источној Азији и великој сили на глобалној позорници“. Предвиђа се да ће кинески председник, у свом трећем мандату, у 2023. години наставити са настојањима да „сједини“ Тајван са Кином, да умањи амерички утицај, да поквари односе између Вашингтона и америчких партнера и да усвоји сет норми којима ви се оснажио ауторитарни систем у НП Кини. Процена наводи да Пекинг посматра све напоре и мере Вашингтона – од дипломатских, преко економски и војних до технолошких – усмерене према Кини као инструменте америчке политике којом планира да спречи раст и успон ове земље и да подрије владавину Комунистичке партије Кине. У доба „епохалне геополитичке промене“, Кина ојачава своју војну, економску, технолошку и дипломатску моћ у жељи да осигура глобални утицај, упркос чињеници да се суочава са великим бројем изазова као што су „стара популација, висок ниво корпоративног дуга, економска неједнакост и растућу унутрашњи отпор политици Кине према Тајвану и другим земљама“. Процењује се да ће Кина наставити снажна улагања у војску, наменску индустрију и развој оружја за масовно уништење, будући да је кинеско вођство проценило да су тренутни нуклеарни капацитети Кине „недовољни за стратешко ривалство са САД“. Додатно, документ препознаје напоре Кине у развијању њеног свемирског програма, технологије, економије, сајбер-способности као претњу америчкој националној безбедности, док је посебно потпоглавље извештаја посвећено кинеском „малигном утицају“ у другим земљама, нарочито у Источној Азији и региону западног Пацифика.

Поглавље посвећено Русији подвлачи велику опасност коју је креирао „ничим изазвани агресорски рат Русије против Украјине“ који се назива „тектонским“ догађајем у контексту преобликовања општих односа Русије за Западом, али и са Кином. Процењује се да је опасност од даље ескалације и конфронтације Русије са Западом већа него икада у претходним деценијама. Документ закључује да Русија „вероватно жели да избегне директан војни конфликт са САД и НАТО снагама“ али да постоји потенцијал да се и такав сценарио догоди, упркос томе што су до сада, према Процени, „руски лидери избегавали акције којим би се конфликт у Украјини проширио ван њених граница“. Процењује се да ће Москва наставити да користи цео спектар инструмената како би остварила сопствене интересе и поткопала интересе САД и њених савезника. Ови инструменти укључују напоре у сфери „војске, безбедности, малигног утицаја, сајбер и обавештајних алата“, док се процењује да ће руски економски и енергетски адути да слабе. Као веома важну ставку, документ наводи централну важност одржања Путина на власти за садашњи руски естаблишмент. Ван Украјине, очекује се да Москва настави своје напоре на Блиском Истоку и у Северној Африци, као и да се путем приватне војне компаније Вагнер додатно учврсти у „Централноафричкој Републици, Либији, Малију и Сирији“. Очекује се и побољшање односа Москве и Техерана, као и јачање руског утицаја у северној хемисфери кроз развијање односа са Аргентином, Бразилом, Кубом, Никарагвом и Венецуелом. Ангажовање у Украјини ослабило је руске капацитете за потенцијалним интервенцијама на пост-Совјетском простору, који су били снажни у годинама које су претходиле украјинско-руском рату.

Коначно, Америчка обавештајна заједница закључила је да ће Русија и Кина одржавати снажне стратешке везе које су „обликоване заједничком перцепцијом Сједињених Америчких Држава“ и које могу резултирати даљом сарадњом у областима безбедности и дипломатије, нарочито имајући у виду да обе земље имају право вета у Савету безбедности Уједињених Нација које ће употребљавати „супротно интересима САД“. Несумњиво, два глобална изазивача САД, Кина и Русија (и то управо тим редоследом) представљају највеће претње америчкој националној безбедности, према „Глобалној процени претње обавештајне заједнице“.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here