ЦСП
Доктрина поделе власти у друштву са разлогом се сматра једном од темељних претпоставки функционисања демократије и спречавања концентрације апсолутне моћи у рукама појединца, односно одређене државне функције. Потребу неке врсте ограничавања концентрисања апсолутне моћи увиђали су још најславнији антички филозофи Платон и Аристотел, као и многи други велики мислиоци, али се сама доктрина у свом заокруженом облику јавља тек после рада чувеног Шарла Монтескјеа. У кратким цртама, подела власти на „три гране“ за циљ има ограничавање моћи и међусобну контролу и обуздавање између различитих „грана“ власти у друштву. Данас, готово сва савремена политичка друштва организационо почивају на начелу поделе власти према којој се у друштвено-политичком систему артикулишу законодавна, извршна и судска власт. Управо је ова трећа грана власти, судска власт, у овом тренутку у епицентру интересовања политичке јавности у Сједињеним Америчким Државама, будући да јасно и недвосмислено показује своју способност обуздавања и ограничавања других двају грана власти.
Врховни суд Сједињених Америчких Држава донео је у периоду свог последњег заседања неколико одлука од круцијалне политичке важности које, према већини америчких политичких аналитичара, имају потенцијално и историјске последице. Овај суд представља највишу судску инстанцу у САД и уопште једно од три најважнија тела у америчком систему, уз председника и Конгрес који су носиоци извршне, односно законодавне власти. Сам Врховни суд утемељен је у америчком Уставу и као такав поседује круцијални прерогатив суспендује све одлуке и акте како законодавне, тако и извршне власти за које процени да су противуставни. Између осталих, две одлуке Врховног суда имале су снажан одјек у америчкој јавности – прва да се суспендује одлука председника Бајдена о делимичном, или чак потпуном, опросту свих акумулираних студентских дугова Американаца, и нарочито друга којом је стављена тачка на вишедеценијску праксу присутну у високом образовању САД која се тиче позитивне дискриминације студената, односно такозване „афирмативне акције“. Већинском одлуком суда донетом 29. јуна у два одвојена случаја (6-3 и 6-2), одлучено је да сваки вид дискриминације ове врсте директно крши 14. амандман америчког устава, те да пракса „афирмативне акције“ постаје de facto, али и de jure противуставна.
Пракса „афирмативне акције“, односно позитивне дискриминације на основу идентитета (углавном расне припадности) била је одлика готово свих америчких универзитета у протеклим деценијама, током којих су студенти афро-америчког и латиноамеричког порекла примани на универзитете на уштрб белих, а нарочито студената азијско-америчког порекла, применом нижих критеријума за вредновање при упису. Циљ оваквог приступа била је стварање, сада већ чувеног, „диверзитета“ као једне од кључних вредности владајуће нео-либералне идеологије. Иако је пресуда донета већински, неке од судија Врховног суда изнеле су и своја издвојена мишљења којима су изразиле не само неслагање са пресудом, већ и жаљење. Тако је судиница Сотомајор (Sotomayor) мишљења да је ова одлука „поништила вишедеценијски напор“ америчког друштва ка инклузији и диверзитету, док је још оштрија била судиница Браун-Џексон (Brown-Jackson) која је одлуку суда назвала „истинском трагедијом“ за САД.
Иако је судска власт раздвојена од извршне и законодавне, и упркос томе што саме судије Врховног суда нису представници политичких партија, јасно је да је оваква одлука поделила јавност и по партијској основи. Од укупно девет судија колико чини Врховни суд САД, шест се сматра „конзервативним“, док се троје судија сматрају „либералним“, те стога и не чуди континуитет „про-конзервативних“ одлука у последње време. Присталице Демократске странке, која важи за стожер лево орјентисаног либерализма, сматрају да конзервативна струја тренутно очигледно преовладава у Врховном суду, и за то директно оптужују бившег председника Доналда Трампа који је, по њиховом виђењу, и креирао овакву климу у највишој судској инстанци у САД. Наиме, за време свог председничког мандата, Трамп је именовао (тачније предложио за именовање које је потом и изгласано) троје судија Врховног суда које слове за „конзервативне“. Стога и није изненађујућа реакција Трампа и на ову одлуку Врховног суда коју је здушно поздравио, додавши да је 29. јун „велики дан за Сједињене Америчке Државе“.
Са друге стране, сам председник Бајден, који је и номиновао поменуту судиницу Браун-Џексон, био је екстремно оштар у својим коментарима више пресуда Врховног суда, а нарочито оној која се тицала афирмативне акције, те је суд назвао „ненормалним“ судом, и позвао све универзитете да нађу „заобилазне начине“ и алтернативне механизме да наставе са праксом која је управо проглашена неуставном?! Бивши председник Обама, који је такође кандидовао двоје актуелних врховних судија, био је видно разочаран одлуком Врховног суда, коју је доживео слично као и његов бивши потпредседник, истичући да је управо пракса позитивне дискриминације омогућила његовој генерацији афро-Американаца да дођу до високог образовања.
Одлука суда, поред тога што се тумачи као тектонска, такође долази у веома деликатном тренутку по политичку јавност САД, у тренутку у којем се распламсава предизборна борба између републиканаца и демократа. Како је носећа идеолошка платформа актуалног председника и извесно будућег кандидата Демократске партије, утемељена управо на тековинама либерализма, које нужно подразумевају инклузију, диверзитет и метод афирмативне акције, ова одлука Врховног суда може имати дубоке ефекте на наратив целокупне кампање, нарочито имајући у виду и другу одлуку суда о проглашавању Бајденове одлуке о опросту студентских дугова, која је била један од „адута“ за придобијање наклоности млађих гласача, неуставном. Упркос чињеници да је изузет из поља политике, Врховни суд САД и његове одлуке сведоче о још једној димензији идеолошке подељености америчког друштва, која се рефлектује и у судској грани власти, и то на највишој инстанци.
