Home ANALIZE Бриселски самит ЕУ: Европска Унија између севера и југа

Бриселски самит ЕУ: Европска Унија између севера и југа

95
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Драган Станар

Ера мултиполарности, славодобитно најављена и дочекана од стране свих оних којима период глобалне хегемоније Сједињених Америчких Држава није донео ништа добро, данас је несумњиво у свом незаустављивом развитку. Драстично брзим економским развитком онога што је до пре коју деценију било називано земљама другог и трећег света, као и стабилизацијом Руске Федерације после трагичних деведесетих година, поремећена је постојећа констелација снага у којој је само једна земља објективно представљала центар моћи. Међу новим центрима моћи, тј. кључним половима мултиполарног света садашњости и будућности, нарочито је интересантна Европска Унија, једини претендент на статус глобалног центра моћи који није унитаран и централизован. И поред значајне економско-војне снаге концентрисане у овом савезу, политичка децентрализованост и одсуство хобсијанског Левијатана представљају кључни изазов будућег глобалног статуса Европке Уније, нарочито у актуелним околностима Ковид и пост-Ковид Европе и света.

Значај јулског састанка у Бриселу, првог непосредног и личног сусрета 27 европских лидера после почетка пандемије Ковид-19, потребно је посматрати управо кроз призму потенцијалних одлука које ће имати далекосежне геополитичке последице. Самит на коме лидери Европске Уније расправљају о начинима ублажавања и превазилажења економске кризе узроковане пандемијом можe бити један од кључних за статус ове организације у будућности. Уколико се постигне макар минимално сагласје о пакету мера, ЕУ може очекивати ојачавање насушно потребне кохезије унутар уније, која може допринети етаблирању ЕУ као стабилног глобалног фактора, нарочито у периоду када су САД преокупиране драстичним погоршањем пандемије на својој територији и једним од кључних председничких избора. Прилика која се ретко указује. Нека врста заједничног договора сигурно би макар делимично повратила поверење у стабилност и просперитет ЕУ, нарочито после Брегзита и веома лоше реакције на први талас пандемије у марту и априлу, када су земље као што је Италија чини се готово потпуно изгубиле поверење не само у заједничке институције, већ и у вредности и идеје европских интеграција. Сваки други сценарио додатно би пољуљао како деликатно унутрашње стање Уније, тако и њен амбивалентан положај на мапи глобалних центара моћи.

Очекивано, јулски преговори у седишту ЕУ пролазе у знаку несугласица око предложеног пакета мера од око 750 милијарди евра за период од 2021-2024. године, као и дугорочног буџета од преко билион и сто милијарди евра за период до 2027. године, којим се између осталог планирају санирати и последице економске кризе изазване новим корона вирусом. Предлог две најзначајније земље ЕУ, Француске и Немачке, јесте да се 500 милијарди евра из пакета мера подели земљама чланицама које су најугроженије кризом у виду бесповратних грантова. Док неке богатије земље Уније сматрају не само да је ово превелик износ буџета, већ и превелик проценат за давање у виду гранта, и предлажу реструктуирање пакета тако да он укључи више зајмова, оне сиромашније и највише погођене европске економије сматрају да је потребно што пре упумпати што више новца како би се спречило даље погоршавање економске ситуације. Интересантно је приметити да се „линија“ разграничења између оних „штедљивих“ земаља, као што су Холандија, Шведска, Данска и Финска и оних које инсистирају на што већој помоћи, као што су Грчка, Италија и Шпанија може повући и географски, ефективно делећи ЕУ на богатији север и сиромашнији југ Уније. Имајући у виду оштру реторику италијанског премијера Ђузепеа Контеа, које сматра да је „Европа уцењена од стране ‘штедљивих’“, мислећи ту на поменуте земље са севера Европе и Аустрију, које слове за тзв. „штедљиво језгро“ ЕУ, чини се да је разлика у економским перспективама веома потцењена унутар Уније.

Додатни проблем представљају и индиректни позиви на условљавање финансијске помоћи земљама са истока Уније променом њихове унутрашње политике, што је један од ставова изнетих од стране холандског премијера Рутеа. Реагујући на овакве правце размишљања, мађарски председник Орбан изјавио је да би „свако повезивање економских мера са унутрашњим питањима (владавина права, правосудне реформе, итд. прим. аут) земаља чланица водило у политички проблем“ који би онемогућио доношење било какве економске одлуке, а његов став подржао је и премијер Пољске Моравјецки. И док се економски проблеми можда и могу на неки начин превазићи упркос великим разликама у развијености и економским визијама између земаља чланица, размимоилажење око основних идеолошко-политичких вредности унутар једног политичког савеза који претендује да буде релативно централизован по многим питањима, укључујући и заједничку спољну политику, тешко је решиво. У овоме се можда може препознати један од горућих проблема целокупне ЕУ.

И док најзначајнија фигура ЕУ Ангела Меркел очекује заједничко решење упркос „мноштву различитих становишта“, чини се да ће бити потребно више од једног самита како бисмо видели макар минималну конвергенцију интереса и ставова унутар Европске Уније. За овакав исход очигледно ће бити неопходно да чланице са најискључивијим перспективама на величину и структуру пакета мера, без обзира да ли долазиле са севера, југа или истока Европе, значајно ублаже своје ставове у напорима да се постигне нека врста компромиса. Уколико се такав договор постигне, он ће бити један од најзначајнијих замајаца раста важности европских институција, као што су Европска комисија и Савет Европе унутар Европске Уније, али и снажна потпора утемељењу ЕУ као релевантног глобалног центра моћи. Уколико се пак економске, политичке, па и идеолошке разлике између богатијих земаља севера и сиромашнијих земаља југа и истока Европе покажу непремостивим у овом тренутну, веома је велико питање колико ће заправо будућност ЕУ бити стабилна и предвидива. На спољном плану, чини се извесним да ће свака демонстрација неслоге и слабости унутар ЕУ у овом моменту бити дубоко експлоатисана од других, стабилнијих, центара моћи у глобалној арени, који ће искористити сваку шансу да околности настале трагичном Ковид пандемијом преокрену у своју корист. Значај јулског самита у Бриселу драстично је из неког разлога потцењен од стране и европске и светске јавности, као и од стране мас-медија. У перспективи, преговори у Бриселу, и њихов очекиван наставак на неком скором будућем самиту, могу у великој мери одредити како унутрашњу стабилност Европске Уније тако и њену позицију на глобалној мапи моћи.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here