Проф. др Виолета Рашковић Таловић
Култура спада у ред најопштијих, такорећи неухватљивих појмова, који се односе на све, а истовремено на ништа појединачно. Култура је свуда око нас. Она је, како то каже Драган Коковић, нешто што ,,прожима све наведене и остале људске делатности“. Духовну културу чини онај идејни слој који да би постао видљив и да би опстао мора да се материјализује. Идеје, теорије, имагинације, фантазија могу да постоје само ако им се да нека материјална форма. У савременом друштву све је већи значај духовне културе. Свакако најзначајнија функција културе је стваралачка, јер идеје су те које покрећу производњу када достигну ниво да их можемо реализовати. Данијел Бел говори о постиндустријском друштву у коме владају информације и где је главна производна снага знање. Онај који влада знањем – информацијама влада светом. Можемо закључити да без идеја и знања нема стваралаштва и иновација, али и да би без материјалне реализације истих оне вечито остале у главама појединаца и биле изгубљене за човечанство. Духовну културу човечанство конзервира у материјалној форми а материјална култура се посредством духовне укључује у праксу. Масовни медији су добили изузетно важну улогу у очувању и изградњи националне културе и посебности.
Вртоглави технолошки развој у савременом друштву довео је до развоја масовних медија до неслућених размера. Традиционални медији су претрпели огромне промене које су довеле до тога да интернет технологија у односу на радио, телевизију и новине избија у први план. Масовни медији су прави посредник између различитих народа и култура чиме је гледалац постао актуелни актер савремене историје истовремено задирући у све друштвене поре, а нарочито међу младе. Медији су тиме, како је то духовито приметио Абрахам Мол, постали права ,,славина за културу“ коју појединац може да отвара по жељи, конзумирајући њихов садржај на сваком месту и у свако време. На тај начин, они су постали одлучујући фактор у креирању јавног мњења добијајући водећу улогу у начину на који ми видимо свет око себе. Данас се свако може информисати о било ком догађају где год да се дешава готово у истом тренутку његовог одигравања.
Интернет, један од основних извора информисања, омогућава појединцима да у изузетно кратком року дођу до огромног броја информација. И док се друштво раније суочавало са тешком доступношћу информација, данас је прави проблем тзв. вишак информација. Један од највећих изазова савременог друштва је селекција и обрада информација, а зарад одбране од тзв. лажних вести (fake news) и добијања поузданих информација. Ова лавина информација у великој мери олакшава медијску манипулацију и постаје изузетно плодно тле за медијске спинове. Интернет је, са једне стране, повезао огроман број људи, али и истовремено довео до настанка нове болести модерног доба, тј. зависности од интернета, која је довела до индивидуализације појединаца који читаву своју егзистенцију базирају на виртуелном животу.
Базирајући се на то како привући што већу публику и како остварити што већи утицај медији су постали прави креатори ,,друштва спектакла“. Концепт створен још 1967. године од стране Ги Дебора у сасвим одговарајућој мери осликава савремено друштво спектакла. Он овај феномен одређује као ,,спој слика, предмета и искуства која немају много везе са стварним животом“. У таквом друштву публика је сведена на пасивног посматрача који је до те мере очаран сликом која му се пружа да не може критички да анализира стварност која му се нуди.
У овоме се, уједно, крије и велика опасност коју медији носе са собом, а о чему говори Иван Цвитковић повезујући их са растом антиинтелектуализма: ,, У медијима не доминирају садржаји који би доприносили помирењу већ су, напротив, пуни националистичке реторике, нарочито пред изборе када доминирају теме попут геноцида, виктимизације, мучеништва, страдања…“ Тиме медији постају значајно оруђе културног насиља које се изузетно вешто и прикривено користи, а чије последице могу бити много страшније од других облика насиља о којима говори Јохан Галтунг.
Улога медија нарочито може бити осетљива у регионима где долази до сусрета различитих култура, религија и цивилизација. Мултикултурализам свакако представља један од највећих изазова толеранције, јер доводи у додир припаднике најразличитијих култура, што опет доводи до проблема усклађивања њиховог заједничког живота на истом простору. Међусобне супротстављености припадника различитих култура су се веома често завршавале сукобима који су резултовали проливањем крви, при чему су медији веома често имали значајну улогу у заоштравању тензија. То доводи до тога да је потребно да све наше напоре усмеримо у изградњи друштва у коме ће медији имати битну улогу у изградњи дијалога и толеранције између припадника различитих култура, религија и нација.
Медији су значајан извор очувања националне и културне посебности једног народа јер су они незаобилазни посредници у културном систему. Због тога је изузетно важно „борити се са трендовима који тренутно владају у медијима, а то су маргинализација културе која је продубила јаз између тзв. високе културе и индустријски произвођене културе“. Ова прва је жртвована зарад друге, која публици нуди брзе садржаје који не захтевају много умног напора, а омогућавају лаку забаву. У том смислу, уместо културних садржаја који би чинили срж програмске шеме доминирају разноразни садржаји који пружају садржаје чији је циљ забава ради забаве. Свакако треба истаћи ријалити програме који доводе до превредновања основних друштвених вредности у смеру у коме најмање треба ићи. И иако се можда мислило да ће популарност ријалитија временом опасти то се није догодило, она и даље расте стално нудећи нове садржаје који у трци за забавом превазилазе било какве границе. Тиме долазимо до стварања друштва без културе стварајући једноличну масу посматрача уроњену у друштво у коме је спектакл постао сам себи циљ.
Једна од главних улога медија на којој треба свакодневно инсистирати је свакако чување културе сећања и поштовање историјске баштине који су изузетно важни за формирање идентитета и очување националне посебности једног народа. И можда овакви садржаји немају много комерцијалне користи за медије, за друштво су они непроцењиви и на држави је управо да учини неопходне кораке како би мотивисала медије за креирањем оваквих садржаја.
